Данашњи стил живота, који карактерише смањена физичка активност, проузрокује повећање гојазности међу дјецом и лоше држање те доводи до бројних здравствених проблема. Дјеца данас много времена проводе сједећи, првенствено у школама, гдје су у клупама сваког дана од шесте године живота, по неколико сати дневно.
Виши радни терапеут и струковни физиотерапеут у Дому здравља „Др Љубомир Ћеранић“ Сања Копривица истиче да се велики број дјеце школског узраста из Сокоца јавља због деформитета кичменог стуба.
– Дјеци су или нејака леђа, или једноставно нису изложена већим физичким напорима због другачијег стила живота. Вријеме проводе у затвореном простору, сједе са телефонима у рукама, за рачунарима, нема више оних физичких активности као прије двадесет и више година и то утиче на лоше стање кичме. Самим тим, вјероватно су коштане структуре лошије, мишићи су истегнутији и слабији. Постоји дисбаланс па се појављују сколиозе, кифозе и деформитети грудног коша. Свједоци смо да су школске торбе претешке, па због тога предлажем да се уведу ормарићи у наше школе, како би дјеца остављала ствари које им нису потребне код куће – навела је Копривица.
Сматра да би требало у основним школама да дјеца у клупама сједе анатомски правилно, да су висина и однос између клупа и столица одговарајући. Евидентно је да постоји одређени несклад који би се веома лако могао средити са аплицирањем једног пројекта.
– Да би све то успјело, било би потребно да се и у обданишту уведе корективна гимнастика, да се од раног раста и развоја, два до три пута седмично, одраде јутарње вјежбице разгибавања. Неопходно је да то васпитачицама неко покаже а затим би оне могле да наставе да проводе ту праксу и то је идеалан начин да се дијете пропрати. Код здраве дјеце то могу обавити дифовци, а ако постоји мало патологије, ту су онда терапеути, физиотерапеути и радни терапеути – истиче она.
Поред здравства, Сања се активно бави пливањем, скијањем и планинарењем, а повремено присуствује одбојкашким утакмицама код млађих селекција, у случају повреде као здравствени радник, којима је увела кориштење терабенд трака. Такође, учествовала је у претходне четири године као координатор приликом одласка дјеце из Сокоца на скијање на Јахорину.
Већ двије године, у нашој локалној заједници одвија се школа пливања у којој је један од тренера.
– Циљ је био наставак рехабилитације дјеце са деформитетима кичме послије кинезитерапијског третмана. Пливање са атлетиком и гимнастиком је добро, јер спада у базичне спортове и то је један од разлога зашто треба дјеца да крену прво са тим активностима, а касније да се усмјеравају на одређени спорт. Током пливања, елиминише се страх од воде, цијело тијело ради, све мишићне групе су ангажоване, подстиче психо-моторни развој дјеце, вода дјелује релаксирајуће и свима прија. Дјеца се уче спортској и радној дисциплини. Скијање и пливање поспјешује здрав раст и развој, вјежба се упорност и повећава витални капацитет. Нема одустајања, ту је борбеност и таква дјеца нису склона дијабетесу и гојазности – нагласила је она.
Кроз дугогодишњи рад, већ 21 годину, Сања је стекла искуство, добар контакт и повјерење пацијената уз дивну сарадњу и обострано задовољство.
– Посао радног терапеута сам базирала на развоју функционалне шаке и њеном опоравку, јер су то најчешће повреде када су у питању тешки физички послови. Сваког пацијента гледам као цјелину. Повјерење пацијента се гради од првог дана, а ту је тај осјећај емпатије; ставити се у положај како је неком ко има одређени проблем – закључила је Копривица.
Вратити људима вјеру, вољу и наду у живот, бодрити их до њиховог потпуног максималног и функционалног опоравка, затим враћање у животну и радну средину, као и проналажење личног хобија, по њеном мишљењу, је успјешна рехабилитација.