Српски пјесник и Његошев учитељ Сима Милутиновић Сарајлија /1791-1847/ умро је 11. јануара 1848. године.

У тадашњим књижевним круговима у Београду Сима је био цијењен више од Гундулића, док је Гете о њему написао двије странице похвала.

Сима Милутиновић Сарајлија рођен је у трговачкој породици у Сарајеву, у које су његови родитељи дошли из Србије.

Сарајлија је почео да учи у Земуну, али није завршио школу. Немирна и несређена духа, прошао је кроз многа занимања. Обишао је и многе крајеве од Видина до Лајпцига, од Бесарабије до Црне Горе.

Сима је био писар у Правитељствујушчем совјету, у манастиру Благовештење и код устаничких војвода. Учествује у устанку против Турака, а потом иде у Њемачку, гдје слуша филозофију, упознаје угледне књижевнике и штампа свој еп „Сербијанку“.

По повратку постаје васпитач Његошев на Цетињу, а касније цариник, полицајац, секретар министарства и члан апелације. Бавио се писањем стихова, политиком, историографијом, лингвистиком, а основао је и пивару.

Сима Милутиновић Сарајлија умро је у Београду. Сахрањен је на гробљу код данашње Цркве Светог Марка.

Значајнија његова дјела су и: епске пјесме „Тројебратство и Тројесестарство“, драма из историје Црне Горе „Дика црногорска“ и трагедија „Обилић“.