Музичка бујица албума која је пробила брану пандемијске изолације у првој половини године у посљедњих шест мјесеци потопила је публику правим цунамијем одличних албума свих жанрова.

Импресиван број, који прелази преко 1.000 музичких издања постала је физички немогућа за преслушавање и озбиљно критичко вредновање, али оно што истиче као позитивна чињеница је да се органски, живи звук на велика врата вратио у модерну музику. Свеједно је да ли су питању поп мегазвијезде попут Тејлор Свифт или Адел или опскурни андерграунд музичари, глобална музика је почела све више да дише пуним плућима, уз чешће свирање класичних инструмента, огољеном продукцијом без студијских интервенција те стварним пјевањем људског гласа без технолошких помагала.

Врховима листа и даље у великој мјери доминира синтетичка и сахаринска поп продукција, али иза ових маркетинг-адвертајзинг пројеката, углавном искључиво пласираних за остваривање профита, снимљена је гомила одличних албума, која на прави начин рефлектују емоције једног тешког времена. И колико је год прије само неколико година било незамисливо да неко антигламоурозан попут Били Ајлиш постане поп суперзвијезда, да један албум пун делта блуз обрада, уђе у топ десет најкомерцијалних издања године или да Тејлор Свифт сними фолк плочу, то се током пандемије десило. Тешко је сједити у кући, уз море лоших вијести са друштвених мрежа и слушати препродуцирани синтетички клупски плесни звук. Ипак је лакше кад чујете стварни људски глас, попут вокала Адел или Кертиса Хардинга или разбијачке гитаре “The Black Keys”. У овом океану музичких издања изабрали смо 50 албума, који су на нас оставили најснажнији утисак, током оловне 2021. године, која је на неки начин ипак дала тренутке наде и оптимизма, макар када је музика у питању.

  1. Amyl & The Sniffers – “Comfort To Me”

Нови хероји аустралијске рок сцене и носиоци гаражног пламена из земље кенгура “Amyl & The Sniffers”, осим визуелне склоности према треш изгледу осамдесетих и злогласним фризурама фудбалеркама, гаје и опсесију према прљавом и гласном рокенролу на трагу бендова попут AC/DC, “Bikini Kill”, “Dead Kennedys”, “The Stooges”, “The Runways” и “The Plasmatic”. Разбијачки металоидни ритам, огољени рифови гитаре, убитачне солаже и пјевачица Ејми Тејлор, која немилосрдно троши грло, створили су на њиховом другом албуму “Comfort To Me”, савршени саундтрек за оловна времена пандемије. Опасан и бунтовни албум, који храбро показује средњи прст уперен према глобалном лудилу и параноји које Аустралију и свијет гура према остварењу Орвеловских мрачних визија о полицијској држави. Ово је рокенрол који тражи слободу, право на индивидуални став, живот достојан човјека и то искључиво кроз пунокрвни и масни звук који тресе, лупа и удара у ушима дуго након што га искључите. Албум, не године, него цијеле пандемијске ере!

  1. Џон Мури – “The Stars Ade God`s Bullet Holes”

Вјечни губитник модерне америчке рок сцене Џон Мури на свом трећем албуму “The Stars Ade God`s Bullet Holes” одлучио се уз помоћ 11 пјесма обрачунати са свима, који су га створили грешним, одбаченим и усамљеним човјеком. Главни “сарадник у злочину” био му је чувени продуцент и музичар Џон Париш, који је помогао да Мури музичку конструкцију састављену од шкрипавих гитара, пулсирања синтисајзера, огољених ритмова и режећег баритона, претвори у пјесме, за које је магазин “Uncut”, прецизно написао да су “састављене само од костију и хрскавице, док пролазећи којоти скидају посљедњу парчад меса са њих”. Мрачно, али истинско ремек-дјело.

  1. Роберт Финли – “Sharecropper`s Son”

Ден Оербах, продуцент плоче “Sharecropper`s Son”, каже да је Роберт Финли “највећи живи соул пјевач”. Да би стекао тај цијењени статус, бивши берач памука и столар, морао је да прође кроз болни развод, зависност, изгубио је кућу у пожару, преживјети тешку саобраћајку и остати слијеп, али ништа од тога није поколебало његову вјеру и љубав према музици, јер је одлучио да своју животну причу достојну Шекспирове трагедије преточи у десет блуз-соул-госпел нумера ношених у небеске висине његовим величанственим фалсетом.

  1. The Black Keys – “Delta Cream”

Једна од највећих рок бендова данашњице “The Black Keys” вратио се албумом “Delta Cream”, посвећеним властитим коријенима. Састављен од обраде делта блуз хероја попут Џон Ли Хукера, Фреда Мекдовела или Џуниор Кимброуа, албум је наводно снимљен за само девет сати свирке уживо у студију и то се дословно чује у сваком тону. Огољено ишчитавање блуз поетике, као вјечног средства за исказивање најдубљих осјећања обичног човјека, овдје је изведен у сировом стилу задимљених крчми средином прошлог вијека.

  1. Pat Tod & The Rankoutsiders – “There’s Pretty Things In Palookaville”

Нови соло албум лидера гаражни рок легенди “Lazy Cowgirls” Пата Тода и његове пратеће екипе “The Rankoutsiders” наставља тачно тамо гдје је стао претходни албум. Двоакордни рокенрол отпрашен свом снагом, без обзира на то да ли су инструменти електрични или акустични. Нема компромиса, само срце и душа, нема истина ни топ-листа, али кога брига за то када знате, када сте најискренији рок пјевач на свијету.

  1. Валери Џун – “The Moon and Star: Prescriptione for Dreamers”

Хероина кантауторске сцене Валери Џун, полако, али постојано, гради каријеру без грешке. Надахнуто соул пјевање, стихови који се баве рушењем америчког сна, уз помоћ музике коју је њена ауторка свом продуценту Крису Сплешу описала као “магичну, бајковиту, налик сну, спиритуалну, ваздушасту, колоритну и пуну прелива” створили су драгуљ по имену “The Moon and Star: Prescriptione for Dreamers”

  1. Endless Boogie – “Admontions”

Судар са екстремним фузираним буги-роком ове четворке представља неку врсту физичког искуства које оставља тешке посљедице на тијело и свијест слушалаца. Споро и бучно ваљање ритам-секције, репетитивни рифови гитара утопљени у дисторзију и вокал пјевача Пола Мајорса, који режи као да је опсједнут демонима, у крајњем збиру стварају зид тешке буке који вас немилосрдно гази из звучника, остављајући само једну врсту дилеме пред слушаоцем – придружи се или бјежи.

  1. Regarding Sound – “А Литтле Море Тиме њитх Regarding Sound”

Култна екипа из Мемфиса, под именом “Regarding Sound” у свом звуку спаја најбоље елементе богате музичке традиције родног града. Рок, соул, кантри и блуес скувани су у уникатни гаражни звук, једнако узбудљив, како у инструменталном дијелу, тако и у вокалним дионицама лидера групе Грега Картврајта. Неко је рекао једном њихове пјесму звуче као да су скуване у фритези за кромпир, а то је била метафора за мастан, нездрав и узбудљив рок звук. Баш, какав и треба да буде.

  1. Кертис Хардинг – “If Words Were Flowers”

Звијезда новог соула Кертис Хардинг на свом трећем албуму наставља да шири своју звучну фантазију, фантастично аранжирана и продуцирану жанровску палету препуну историјских референци помијешаних са чудним звуцима будућности из његове сопствене маште. Темељ је соул старе школе, украшен вибрирајућим одјецима ар-ен-би музике, психоделије, џеза, фанка, госпела, репа и свега што су аутору учини занимљивим за стварање подлоге на којој ће његов фасцинантни вокал доћи на своје, тјерајући вам сузе у очи.

  1. Јола – “Stand For Myself”

Британска пјевачица моћног стаса и моћнијег гласа Јоланда Кватри, позната под умјетничким именом Јола на свом другом албуму, са лакоћом топи жанровска ограничења соула, кантрија, попа, госпела и рока у нешто своје. Конструисан као паралелно путовање кроз музичку прошлост и будућност, албум “Stand For Myself” је сурова демонстрације талента, упорности и крвавог рада дјевојке из Бристола, која је од конобарице стигла до звијезда.

Оста­так ли­сте

„Турн­стајл“ – „Glow up“

„Дај­на­сор џу­ни­ор“ – „Swe­ep It In­to Spa­ce“

„Ка­тро­ут бра­дерс“ и Мајк Ват – „De­vil In Ber­lin“

„Стил кор­нерс“ – „The Last Exit“

Ро­берт Плант и Али­сон Кра­ус – „Ra­i­se The Ro­of“

Ке­дрик Бурн­сајд -„I Be Trying“

Стур­џил Сим­сон – „Bal­lad Of Dood & Ju­a­ni­ta“

Ду­ранд Џо­унс и „Ин­ди­кеј­терс“ – „Pri­va­te Spa­ce“

„Ди­вајн хорс­мен“ – „Hot Ri­se of and Ice Cre­am Pho­e­nix“

„Стрен­глерс“ – „Dark Mat­ters“

Али­сон Ра­сел – „Out­si­de Child“

Ник Кејв – „Car­na­ge“

„Ро­јал блад“ – „Typho­ons „

Би­ли Ги­бонс – „Hard­wa­re“

Би­ли Ај­лиш – „Hap­pi­er Than Ever“

„Фе­лис бра­дерс“ – „From Dre­ams To Dust“

Ади­ја Вик­то­ри­ја – „So­ut­hern Got­hic“

„Tинејџ фан­клаб“ – En­dless Ar­ca­de

„Ве­дер стејшн“ -„Ig­no­ran­ce“

„Сон Волт“ – „Elec­tro Me­lo­di­er“

„The War on drugs“ -“ I Don’t Li­ve He­re Anymo­re“

Сем Фен­дер – „Se­ven­teen Go­ing“

„Екс­ајт­ментс“ – „Ke­e­pin’ On“

„Хис гол­ден ме­син­џер“ – „Qu­i­etly Blo­wing It“

„Араб Страп“ – „As Days Get Dark“

Род­ни Кра­у­ел – „Tri­a­ge“

„Вел­ве­тирс“ – „Night­ma­re Daydre­am“

„Со­ул џе­кет“ – „Let Me Stand“

„Кју­ретс“ – „Back in Mo­no“

Корт­ни Бар­нет – „Things Ta­ke Ti­me, Ta­ke Ti­me“

Бо­ни Принс Би­ли и Мат Сви­ни – „Su­per­wol­ves“

Ла­на дел Реј – „Chem­tra­ils Over the Co­un­try Club“

Дин Вар­јем -„I Ha­ve Not­hing To Say To The Mayor Of LА“

„Ви­ја­гра бојс“ – „Wel­fa­re Jazz“

„Џангл“ – „Lo­ving In Ste­reo“

Арон Фреј­зер – „In­tro­du­cing“

„Бат­шеј­керс“ – „Ar­ca­dia“

Нил Јанг и „Креј­зи Хорс“ -„Barn“

Адел – „30 „

SA­ULT – „Ni­ne“

Сент Вин­сент – „Daddy’s Ho­me“

„Ај­рон меј­ден“ – „Se­njut­su“