Легендарни аустралијски састав AC/DC прије 45 година објавио је свој четврти студијски албум “Let There Be Rock” и успио да направи први класик у каријери дугој пет деценија.

Иако је данас тешко повјеровати да су рок гиганти имали проблема на свом путу да покоре свијет жестоког звука, у јануару 1977. године, када су ушли у студио да сниме свој четврти аустралијски и други амерички албум, они су били култни бенд у својој отаџбини и Британији те слабо познат састав у САД и остатку свијета. Ипак, њихова мукотрпна, рударска и неумољива путања изграђена убитачним концертима и бескомпромисним сировим звуком на албумима промијениће се када “Let There Be Rock” изађе прво у Аустралији 21. марта, а потом и 23. јула 1977. у САД.

Сам албум много тога је дуговао одлучности и чистом бијесу браће Малколма и Ангуса Јанга након што је америчко одјељење издавачке куће “Атлантик” одлучило да не објави трећи аустралијски (и други међународни) LP групе “Dirty Deeds Done Dirt Cheap” сматрајући да је албум лошег квалитета.

Лидери групе Малколм и Ангус Јанг, уз продуцентску помоћ старијег брата Џорџа и Хенрија Ванде, једноставно су каналисали свој бијес у “Let There Be Rock” када су ушли у “Албертс” студио у Сиднеју у јануару 1977.

У познатом процесу писања и снимања, који је био брз, жесток и веома инспирисан, цијели албум је завршен за неколико седмица. Чувени новинар Мик Вал овај процес снимања прецизно је описао у својој књизи “Пакао није лоше мјесто за бити” посвећеној самом бенду.

  • Звучало је баш како је звучало уживо. Љуто написано и снимљено брзо, прије него што је вибрација стигла да изблиједи, те одмах стављена директно у рилне плоче – рекао је Вал.

Креативни процес бенда био је суштински непромијењен, али њихова ватра је била распламсана и њихов је фокус био без преседана. С друге стране, покојни пјевач Бон Скот намјерно је појачао експлицитност текстова иако су они генерално учврстили његов имиџ лошег момка увијек гладног секса и алкохола. Бомбастична прва пјесма албума “Го Доњн” инспирисана је злогласном Руби Липс (описана као “супергрупи” у часопису “Тајм” ), а њена посљедња “Whola Lotta Rosie” испричала је причу о његовом зезању са пунијом обожаватељком након концерта у Тасманији. Написана на сличан начин, али украшена још једном серијом различитих троакордних рифова, “Bad Boy Boogie” је била још једна разорна химна која је митологизовала Ангусов и Бонов шоу на бини са чувеним Ангусовим стриптизом. Први сингл “Dog Eat Dog” био је класични прљави буги у њиховом стилу, а листу култних пјесама албума попунила је “Problem Child”, нумера са “Dirty Deads” албума. Насловна, програмска нумера постала је химна групе и заштитни знак прљавог и гласног рокенрола у њиховом стилу.

Албум је брзо препознат као прво ремек-дјело у каријери AC/DC које је бенд извело прво у дворане, а потом и на стадионе, а убрзо су га пратила још најмање три једнако убитачна албума: “Powerage” из 1978. године, “Highaway to Hell” из 1979. и “Back in Black” из 1980. који су цементирали њихов статус рок хероја.

Иако је продат у релативно скромном тиражу за модерне стандарде групе (до данас око три милиона примјерака), албум “Let There Be Rock” је омогућио бенду велику турнеју по Америци, а остало је историја. Ниједан други албум, осим “Back in Black”, није дао више пјесама које су постале обавезна лектира на наредним турнејама, па чак ни други класични албуми из њихове дискографије не могу се такмичити са звуком “Let There Be Rock”, који и данас звучи једнако прљаво, узбудљиво и бијесно као када је Скот први пут отпјевао чувене стихове “Нека буде свјетло, звук, бубњеви, гитара… нека буде рок!”