Снолики кадрови који хватају вријеме које пролази, као фотографије нејасног, интензивног сна, поезија у дијалозима, посвета дубоким темама, филмско залажење у метафизику, сјета и носталгија само су један дио филмског свијета који је стварао Андреј Тарковски, рођеног прије деведесет година, а који је један од најважнијих и најбољих режисера икад.

– Тарковски је за мене највећи, онај који је изумио нови језик, вјеран природи филма, јер он живот снима као одраз, живот као сан – рекао је једном приликом о Тарковском још један од великана свјетске кинематографије Ингмар Бергман, изговарајући можда и једну од најпрецизнијих истина о овом совјетском режисеру, који је истински остао упамћен по јединственом стилу увијек, на различите начине, прожетом сноликошћу до краја занесен у метафизику и духовност.

Стварао је умјетност у свијету у ком се данас воде нешто другачије борбе него што их је он водио у периоду када је снимао своје филмове, а слобода коју је често помињао у дневничким записима и о чему је размишљао, данас је можда више под знаком питања него икад.

У духу обиљежавања годишњице од његовог рођења, осим поновног враћања његовим филмовима, вриједно је вратити се и његовим мислима и дневничким записима који сасвим сигурно доносе боље разумијевање његовог чудесног филмског свијета.

– Како је тужно живјети на овом свијету. Завидим свима који могу да се баве својим послом независно од државе. Да, практично су сви – сем оних што раде на филму и у позоришту (не говоримо о телевизији, јер то није умјетност) слободни. Ослобођени су и зараде, али барем могу да раде. Каква дрска власт: зар је њој потребна књижевност, поезија, музика, сликарство, филм? Није, напротив, колико би проблема без тога нестало – стоји у његовом дневничком запису из 1973. године, обједињеним у књизи “Мартирологијум: Дневници 1970 – 1986”.

У његовим дневничким записима забиљежене су његове филозофске мисли о свијету и људима, филмске визије и идеје, поједини дани када је радио на филмовима као што су “Соларис”, “Огледало”, “Сталкер” и “Носталгија”, и његове борбе и мисли за вријеме живота у Совјетском Савезу и изгнанства у Западној Европи.

– Живот, наравно, нема никаквог смисла. Кад би имао, човјек не би био слободан, него би се претворио у роба тог смисла и свој живот би градио у складу с неким потпуно новим категоријама. Категоријама робовања. Као што је за неку животињу смисао живота у самом животу, у продужењу врсте. Животиња ради свој робовски посао зато што инстинктивно осјећа смисао свог живота. Зато је сфера њеног живота затворени круг. Човјек стреми да досегне и спозна апсолутно – записао је Тарковски.

Тарковски је снимио седам филмова – “Иваново дјетињство”  (1962), “Андреј Рубљов” (1966), “Соларис” (1972), “Огледало” (1975), “Сталкер” (1979), “Носталгија” (1983) и “Жртвовање” (1986), те три кратка остварења и написао је неколико сценарија.

Такође, режирао је представу “Хамлет” у Москви, оперу “Борис Годунов” у Лондону, а аутор је и књиге о теорији филма “Запечаћено вријеме”, која је објављена 1985. године на њемачком језику, а 1987. године на енглеском.

– Доминантни, свемоћни фактор филмске слике је ритам који изражава ток времена унутар кадра – забиљежио је он у књизи “Запечаћено вријеме”.

Тарковски је 16. децембра 1986. примљен на клинику “Хартман” код Париза. Тамо је преминуо у ноћи између 28. и 29. децембра.

Слобода

У септембру 1970. године, у једном дневничком запису, Тарковски је забиљежио занимљиве мисли о слободи и будућим нараштајима, осврћући се на дјецу, врлине и васпитање.

– Каква ће бити наша дјеца? Умногоме зависи од нас. Али и од њих самих. У њима треба да живи тежња ка слободи. То зависи од нас. Људи који су рођени у ропству тешко се од њега одвикавају. С једне стране, човјек жели да наредно покољење стекне какав-такав мир, а с друге стране: мир је опасна ствар. Ка миру нас вуче малограђанштина, све оно ситнобуржоаско у нашој души. Само да не утону у духовни дријемеж. Најважније је да у дјеци васпитавамо врлине и осјећање части – забиљежио је он.