Гејмери /професионални играчи разних видео-игрица/ проводе деневно и до 15 часова пред рачунаром, а истраживања показују да их то ставља под исту количину стреса као и маратонце.

Многи од најуспјешнијих свјетских гејмера претворили су свој хоби у каријеру и тако зарадили милионе долара.

Портал „Меил онлајн“ упустио се у истраживање како би открио идеалну доб, грађу, исхрану, па чак и величину шаке професионалних гејмера.

У новој студији, др Линдси Миглиор, етаблирани британска љекар за „и-спортове“ /нет игрице/, покушала је да открије идеалну величину руке за професионалне играче.

Испитала је више од 90 играча у доби од 18 до 44 година и упоредила мјере њихових руку са успјехом у популарним рачуналним играма, укључујући „Кол оф дјути“, „Марио Карт“, „Фифу“…Резултати су показали да идеална величина прстију варира зависно од игре.

Утврђено је да су играчи са малим прстима бољи у играма високог интензитета као што је „Марио Карт“.

Међутим, они с великим прстима били су бољи у дужим играма које захтијевају више издржљивости, укључујући „Кол оф дјути“.

Актери истраживања довршили су и „тест клика“, како би видјели колико брзо могу кликнути на свој контролер или миш у периодима од 5, 30 и 100 секунди.

Резултати су открили да су на тесту од пет секунди играчи са кратким прстима и малим рукама могли брже кликнути. На тесту од 30 секунди најбоље су прошли играчи са великим распоном прстију и ширином длана. Коначно, на тесту од 100 секунди најбоље су прошли поновно играчи са дужим прстима.

Др Миглиор је закључила да је оптимална величина руке за гејмере 7,6 центиметара од врха до базе кажипрста, максимални распон од врха палца до врха малог прста од 22,8 центиметара, а ширина длана од 8,7 центиметара.

Како се ради све више истраживања о видео-играма, наука о том спорту све више проширује своје видике.

Иако се играње често доживљава као „лијена активност“, недавна студија је открила да мушки играчи могу да сагоре 420 калорија током двосатног играња, док гејмерке могу сагорјети до 472 калорије, што је еквивалент од чак 1.000 трбушњака.

Количина произведеног кортизола код гејмера је, отприлике као код возача тркаћих аутомобила.

То је, у комбинацији са високим пулсом, понекад чак 160 до 180 откуцаја у минути, што је једнако ономе што се догађа током врло брзог трчања, готово маратона.

„Овај спорт је захтјеван као и већина других спортова, ако не и захтјевнији“, истиче професор Инго Фробосе, који је водио студију.

Како би се носили са тим стресовима, играчи морају бити у врхунској физичкој кондицији.

Зато професионални играчи конзумирају знатно мање шећера и брзе хране него шира јавност. У просјеку, играчи једу једну плочицу чоколаде и један мали тањири сланих залогаја седмично. Брзу храну и готове производе једу само два пута седмично.

Такође, 14,8 одсто професионалних гејмера су вегани или вегетаријанци, али већина још једе месо.

У просјеку, каријера професионалних гејмера врло је кратка и обично завршава до 25. године живота.

Такође, није изненађујуће да дуге сесије играња пред рачунаром и свјетлом екрана нарушавају вид играча.

Зато особе које су кратковиде, далековиде или пате од других здравствених проблема са очима, теже могу постати гејмери.

Међутим, постоји неколико ствари које играчи могу учинити како би заштитили очи. То укључује улагања у играчке наочаре са филтерима плавог свјетла и у филтере на екрану, те усредсређеност на удаљене објекте како би се помогли истезање цилијарних мишића који фокусирају очи, наводи „Дејли мејл“.