Аутор: Драган Мијовић
У прошлости није био риједак случај да код нас, а и у свијету, поједини млади ствараоци бљесну снагом свог талента, али нажалост њихов живот буде грубо ометен или трагично рано прекинут, прије него што достигну свој зенит и пуну умјетничку зрелост. Но, упркос томе, њихов невелики опус остављао би значајан траг у времену. Ни код нас није било другачије.
Између многих сјетимо се српских пјесника Милутина Бојића, Османа Ђикића или Велимира Рајића. Јунак ове приче је један њихов вршњак, који је у сам освит 20. вијека својим пркосним и оштрим пером узбуркао босанско-херцеговачку јавност. Ријеч је о публицисти и сатиричару Саву Скарићу, званом Зембиљ, чије име данас, нажалост, многима не значи ништа.
Међутим, у првим деценијама прошлог вијека није било буџака у БиХ гдје се за то име није чуло и гдје се оно није помињало са пуно симпатија и поштовања. Његови текстови су удвостручавали новинске тираже и читали се са одушевљењем на јавним мјестима пред окупљеним народом, који је сваку ријеч поздрављао буром смијеха и одобравања. Послије би се данима препричавало: “Што ‘но рек’о Зембиљ…” Јер откако је гавран поцрнио, нико се у Босни није тако јавно и дрско ругао властима и ударао на њих.
Пуно је неке опречне симболике везано за вријеме његовог рођења, прије 144 године. На свијет је дошао те несрећне 1878, када је Аустроугарска монархија окупирала Босну и Херцеговину, а опет рођен је на Савиндан (отуд му и име), празник великог српског просвјетитеља и државотворца. Скарићи су били угледна сарајевска грађанска породица, која је држала до старе патријархалне традиције и српских патриотских осјећања, па не чуди што је Саво са друговима гимназијалцима, подстакнути српском борбом за културно-школску аутономију, основао тајно политичко-књижевно друштво “Српска свијест”. Дружина у саставу Живко Њежић, Васиљ Грђић, Милан Сршкић, Васо Глушац и Ацо Бабић на Скарићевом тавану ускоро илегално литографишу и истоимени часопис. То су били почеци његовог националног активизма. Из тог времена стоје и докази о његовој сарадњи са Краљевском академијом у Београду, којој је слао народне пјесме прикупљене од сељака из сарајевске околине. Послије свршене гимназије Саво у Загребу уписује студије фармације, но пред сам дипломски испит стиже га кобно реуматско обољење. Из тих разлога 1904. враћа се кући и пада на болесничку постељу, са које се неће дизати до краја живота. Онемогућен за било какву другу дјелатност овај мученик, са несумњивим књижевним даром, одлучује се да пише и тако почиње његова борба на два фронта. Прва против окупационе аустроугарске управе, њених сатрапа и домаће малограђанштине, а друга против опаке болести, која га је као тешког инвалида посљедњих пет година живота приковала за болеснички кревет. Трагична игра судбине је одредила да човјек са тако слободним, крилатим и борбеним духом има заробљено, болом оковано тијело.
У периоду од августа 1906. до августа 1909. он ће у дневним новинама “Српска ријеч” сваке суботе објављивати свој мега-популарни сатирични фељтон, што бисмо ми данас рекли колумну, са укупно 144 наставка. Фељтон је излазио под насловом “Зембиљ” (торба, цекер), поднасловом “политички зарзеват” и потписом “Џумбусџија”, а себе је још називао и Маскарић, луцидно спајајући ријеч маскара, што значи шала-виц, са својим презименом Скарић. Он је тако свој болеснички кревет претворио у својеврсну барикаду са које је бранио погажена права овдашњег народа, његов морал, достојанство и традицију, а испаљивао оштре стријеле, а и теже пројектиле, на перфидну и злоћудну црно-жуту колонијалну управу, све што је она представљала и довукла са собом, као и нежељене госте “куфераше”. Он сам је сковао тај термин, а односио се на разне припаднике државних и других служби, који су са кофером у руци дошли да се ту ухљебе. Били су то већином провинцијалци, танког поријекла и климаве каријере, па су као такви били осуђени на службу у каљавој Босни. А кад су се већ нашли ту, нагло су се осјетили важним у односу на становнике те заостале дојучерашње турске провинције, па је често њихова скоројевићка ароганција, па и презир спрам домаћих људи, ишла до неподношљивости.
Зембиљ је брзо препознао лоше прикривену намјеру Беча да већ добро уходаним перфидним правно-политичким работама и репресијом компромитује, економски ослаби и маргинализује Србе и муслимане, како би их држао у инфериорној позицији и тако осујетио сваку њихову политичку акцију. Настојало се по сваку цијену спријечити њихово политичко повезивање, у чему се на крају и успјело. Са друге стране фаворизовани су домаћи мањински католици, јер је “вира царска” требала бити владајућа и доминантна. Снажно је подржавана идеја “Хрватске Босне” у царевини, коју су као јуришни одреди надбискупа Штадлера, задојени вјерском мржњом, гурали франковци и језуити. На све стране вршљали су конфиденти, против честитих, виђених људи вођени су разни монтирани процеси, па и они велеиздајнички. Вук је још давно у Лици прибиљежио пословицу: “Боље ти је да те ћера Турчин са сабљом, него Швабо с пером.” Зато је Скарић својом бритком сатиром настојао демаскирати и поткопавати ту политику и пробудити српско-муслимански заједнички отпор окупатору. Виктор Поповић за њега каже да је био творац и гласноговорник српског јавног мњења, али и “адвокат” српско-муслиманске слоге. Зембиљ са посебном страшћу, и то поименице, жигоше, срамоти и дискредитује покварене мутикаше и карактерно јадне скутоноше окупаторске власти, као што су Ђорђе Настић, Адемага Мешић и други. Поред тога, био је изузетно осјетљив на кварење српског језика. Земаљска бирократија је њемачком језику придодавала разне напабирчене, искварене ријечи из словенских језика и од тога правила галиматијас и језичког франкештајна, који се почео користити у државној управи. Он и Кочић то су оштро нападали, правећи пичвајз и још већу карикатуру од те идиотске мудролије и шлампераја.
У једном од “Зембиља” Саво по народној мустри скроји свом, пола године старијем, сатиричарском сабрату ове шаљиве стихове: “Љута гуја Кочић Петрашине/Који знаде ситне књиге писат’/Ситне књиге и зулуме сухе/Који брани своје Крајишнике/Од крвника, од зла чиновника/Од шумара и наџак жандара.” И пословица каже: “Сличан се сличном радује.” Извргавајући руглу разне друштвене девијације, Зембиљ је отровним жаокама “почастио” и домаћу малограђанштину, тај полусвијет, који је у одијевању, говору и понашању разметљиво опонашао приспјелу бјелосвјетску “господу”, па шта кошта – да кошта. Све је то дјеловало тако скоројевићки, отужно и кичасто, као када би на дивљу крушку накалемили палму. Вјештим козеријама, марифетлуцима и бургијама он је ту слику доводио до гротеске.
Скарић је у својим текстовима обилато користио ведри хумор кроз игру ријечи, алузије, каламбуре, хиперболе, сарказам, иронију, изреке и досјетке, користећи се језиком старог Сарајева, који ефектно и духовито комбинује са фразеологијом муслиманске махале. Тај његов шаљиви модел задржао се до данашњих дана: хрсуз и султанија – битанга и принцеза, зврк ханума – балерина, итд. О Скарићу су доста писали Ј. Кршић, М. Марковић, П. Папић, И. Шијачки, А. Омчикус, Д. Ђуричковић, Р. Поповић и други. Скарић је најчешће поређен са Кочићем, Домановићем, Огњановићем – Абуказемом и Нушићем. Крајем 30-их сарајевске дневне новине “Југословенска пошта” је објављивала фељтон “Зембиљ по други пут на земљи”.
Нажалост, 1909. болест је незадрживо испијала последње капи живота из његовог напаћеног тијела. Било је то мучно трајуће умирање. Посљедњих мјесеци могао је помјерати још само три прста којима пише и то уз посебан положај тијела. Мајстор столар Јово Ћуковић му је направио нарочите додатке на кревет да би наставио рад. Он ће му захвалити шаљивим стиховима за те “скеле и менђеле” кад му Јово вели: “ … ево справа Маскарићу Сава, па да пишеш докле душом дишеш.”
На несрећу, ни једно ни друго не потраја дуго, велики борац и даровити сатиричар с душом се подијелио 8. септембра 1909. у 31. години живота. Тим поводом десетине новина и часописа, од Дунава до мора, објавило је надахнуте некрологе. На крају оног у “Босанској вили” стоји: “Народ у име кога је проговарао, оплакао га је искрено и вратиће му дуг којим га је Скарић задужио.”
Јесмо ли вратили тај дуг?
Великосрпска јаја
Зембиљ: “Опазило се да Православно пучанство о Ускрсу има обичај да шара јаја и да воском исписује на њима разне велеиздајничке ријечи као ‘Живили Срби!’ итд.
Пошто и то спада под закон о штампи то ће се одсад морати овако писана јаја слати на цензуру. /…/
Интересантно ће бити ако Бог да на Велики петак кад запита сека-Дара Мијина своју комшиницу Секу-Јоку Ускурдијину:
– Бројтро, секо-Јоко! Јесу ли твоја јаја дошла са цензуре? – Јесу, фала Богу. Онај мој их још зором однио, па му их срећом нису заплијенили. А шта је с твојим јајима секо-Даро? – Прођи се, сестро, не питај? И ја своја послала још јуче по мом Мији на ту несретну цензуру, па ми се вратио без јаја. – Камо јаја несретниче, сучим ћу Васкрс провести кукавица? – питам ја њега. – Богме – вели – заплијењена, пошто су великосрпска и велеиздајничка…”
