Прва генерација матураната некадашње Основне школе „Петар Кочић“ из Соколовића, окупила се јуче у Сокоцу како би обиљежила велики јубилеј – шест деценија од завршетка основног образовања. Од разреда, који је те далеке 1962. године бројао двадесет пет ученика, присутних је било десет.

Била је то прилика да се евоцирају успомене на прекрасно доба у животу које се не заборавља, али и да се исприча шта су донијеле протекле године, које су радости и успјеси.

Један од иницијатора овог дружења, био је угледни сокочанин – доктор неуропсихијатрије у пензији Миломир Ђерић. За програм „Инфо радија“ подсјетио је да је школа основана 1961. године, те да су се дјеца која су била расута по старој Југославији, као једанаестогодишњаци који су отишли од куће, окупили у седми разред. Према његовим ријечима, сретни су били они који су имали сроднике који су их прихватили, али највећи дио је становао код потпуно непознатих људи, који су уз неку новчану надокнаду давали им стан и храну.

  • Оснивање школе је било пријатно искуство, које је настало првенствено захваљујући ентузијазму дијела просвјетних радника овог краја који су нас скупили и тај повратак кући је био веома значајан за нас, јер смо се вратили у родитељски дом. Наставници тог времена нису нас само учили, него васпитавали и били дио наших спортских тимова. Готово да их нисмо доживљавали као неке ауторитете са стране, него као наше другаре, али при томе смо јако добро знали да држимо дистанцу у односу на њих. Вођа тог наставничког тима био је Урош Ћеранић, а ту су били и Стево Бартула, наставница из Србије Милена Ћопић, Ненад Марковић и Миломир Маловић, надам се да нисам некога заборавио. Они су врло здушно уложили све своје знање и умјеће у наше образовање. Битно је поменути да смо сви постали врло честити људи и веома поштовани у нашим срединама – нагласио је он.

Како рече др Ђерић, након основне школе, ученици су се разишли по цијелој бившој Југославији. Неки су постали доктори, други професори, правници, економисти, али и веома добри мајстори и возачи.

 

Борка Гумишовски, рођена Тошић, поријеклом из Жљебова каже да су сви у генерацији углавном рођени 1947. године и већина њих се од завршетка осмог разреда није ни срела а ни видјела.

  • Уписала сам средњу Правно – биротехничку школу у Београду. Тамо сам се запослила, основала породицу и остала да живим. Раније сам јако често посјећивала родни крај, међутим сада и због година не могу, родитељи одавно нису живи, а имам и обавезе око чувања унука – казала је поносно Борка.

Међу окупљеним малим матурантима, било је присутно још једно познато лице, а то је истакнути соколачки спортиста, атлетичар Неђо Ђуровић.

  • Послије 60 година нашло се ово мало друштво да прослави наш јубилеј. Многи нису међу живима, али ево, присутно је нас десет. Били смо успјешна генерација тог времена, ког се радо сјећамо и причамо приче нашим унуцима како је то некад било. Посебно ми је у сјећању остала наша екскурзија по завршетку основне школе, када смо први пут сјели у воз који нас је одвезао до Загреба, касније смо се возили бродом у Сплиту до Дубровника – присјетио се Ђуровић.

Он је додао да се пјешачило по двадесет километара до школе, али ништа није било тешко. Сада су друга времена и радује га чињеница да дјеца могу да уживају у животу и у неким другим активностима.

Истог дана, ови људи посјетили су Основну школу „Петар Кочић“, а потом одали помен и прислужили свијеће у Цркви Светог великомученика Георгија у Соколовићима свим другарима и наставницима који су преминули.