Култура, вјеровањe и обичаји чине традицију једног народа. То је ризница вриједности које се преносе са генерације на генерацију. На романијском платоу живи народ са богатом историјом која се обиљежава, прославља и преноси са кољена на кољено. Јер народна пословица каже:

„Боље земљу продати него обичај изгубити“.

Наш крај је некада био богат народим обичајима који се и данас једним дијелом чувају и нису ишчезли већ су постали дио нашег свакодневног живота. Значај етно музике простире се од давнина, мали број људи се бави овом врстом музике која је пресудна за опсатанак Српског идентитета.

Одлука да уз комерцијалну, посвети пажњу изворној музици и њеним извођачима, била је пресудна. Славиша Гуја, оснивач Слај продукције, препознао је значај изворног стваралаштва док су његове ћерке Ивана и Зорана дале печат оном што данас постоји -оживљавање заборављеног.

Како је почео причу Славиша за „Инфо центар“ Соколац, музика је нешто што остаје иза нас, траг који чува традицију. Јер када радите нешто значајно годинама и када дођу друге генерације у жељи да наставе вашим стопала знате да сте учинили оно што треба.

  • Период који је из нас и претходне двије године у којима је највише била погођена музичка снеца, ја сам искористио за рад, можда сам ту ограниченост кретања искористио да се још више фокусарам на посао којим се бавим. Прошла година је прошла заиста у великим оставрењима мене и моје породице која је укључена у Слај продукцију. Урађено је много пројеката етно музиколошких, документарних филмова на које сам поносан од којих бих издвојио филм „Славски обичаји на Романији“ и „Свадба на Романији“ који су промовисани на Српској академији наука и умјестности у Београду. Моја ћерка Зорана, као доктор етномузикологије, дала је један научни печат. Све је забиљежено и тако остаје писани траг за будућа покољења.  То чини заиста посебан искорак у чувању наше културе, нарочито јер смо сви везани за нашу Романију- истакао је он.

У савременом времену живљења традиција се мијења, модификује, људи су у посљедњих 20 година толико искомерцијализовали њено постојање и стоврили естраду кича у којем се  изгубила суштина оног што јесмо.

  • Генерално у данашње вријеме у сваком послу је проблем наћи одговорне особе које ће предано радити свој посао. Изостаје подршка. Моје ћерке се професионално баве музиком, тако да ово код нас је друга страна приче. Повезана је љубав, жеља за успјехом и на тај начин смо  показујемо да је породица центар свега. Ако немате ту заједништво и поштовање какав је онда смисао? Можда је све то и резултат 37 година моје дуге каријере.

Када је ријеч о врсти посла којим се бави продукција, пројетки су бројни. Сватовске пјесеме под називом „Пјесме без граница“ прустне у сва три народа у Босни и Херцеговини али се изводе на различите начине. Резултат су направљеног споја записа из Западне и Источне Херцеговине. Ноте које су укомпоноване у исти текст а различиту мелодију. Гуја посебно истиче албум сефардских пјесама, тачније сарајвеских сефарда- јевреја којих више нема ту.

  • Прича коју су они донијели на ове крајеве у давна времена има предивну романтичну историју. О романсама, пјесмама, јер до тада те врсте музике није било. И у таквим пјесмама ја сам видио глас моје ћерке тако да смо одлучили испричати ту причу на један модернији савременији начин. Замислите када у пјесми чујете мјешавину јеврејског, шпаског, поругалског па чак и италијаског језика, и морам рећи да са поноосом ту врсту музике свирамо по цијелом свијету.

Замислите да свака пјесма има своју причу, рецимо мелодија „Кад ја пођох на Бембашу“ је меолида њихове духовне пјесме, јеврејске молитве. Она се води као најполуларија севдалинка Сарајева и зато смо морали објелоданити њену историју.

Прихватити људе из једног мјеста које се зове Пале на великој свејтској музичкој сцени представаља крајњи циљ успјеха.

  • Ми смо урадили три композициције чији је аутор Флори Јагода, жена која је била репрезент сефардске музике, и њихов најзначајни преставник одавде. Свирали смо у Израелу, Шпанији, задњи солистички концерт имали смо у септембру у Вијећници у Сарајеву поводом 130 година њиховог културно просвјетног друштва. И не можемо описати тај осјећај, када уђете у свијет друге културе и кроз пјесму изнесете све своје емоције као посебу чар- закључио је Славиша Гуја- Слаја.