Један од највећих српских војсковођа и творац модерне српске војске војвода Радомир Путник /1847-1917/, који се као сјајан стратег посебно исказао у балканским ратовима и у Првом свјетском рату, умро је 24. јануара 1917. године.

Радомир Путник био је војник и војсковођа пуних четрдесет година. Војничко звање је стекао на Артиљеријској школи у Београду.

Путник је два пута био начелник Главног генералштаба, пет пута министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у балканским и Првом свјетском рату.

Он је творац модерне српске војске. У оквиру школовања и обуке официра увео је различите новине, укључујући и рјешавање тактичких задатака.

Заједно са Живојином Мишићем, војвода Путник припремио је све ратне планове за балканске ратове и Први свјетски рат.

УЧЕСНИК СВИХ РАТОВА ОД 1876. до 1916.

Путник је био учесник свих ратова Србије од 1876. до 1916. године. У два српско-турска рата од 1876. до 1878. командовао је Рудничком бригадом и Ветерничким одредом, јединицама које су се истакле у борбама на Јавору, Великом Шиљеговцу, Ђунису, око Пирота и у ослобађању Ниша, Врања и Гњилана.

У српско-бугарском рату 1885. године Путник је био начелник Штаба Дунавске дивизије, а 1890. постављен је за помоћника начелника Генералштаба. Тада је у програм обуке старјешина увео рјешавање тактичких задатака на Вишој школи Војне академије, у којој је предавао тактику и генералштабну службу.

Команда над Шумадијском дивизијском облашћу Путнику је повјерена 1893. године, али му је 1895. одузета. Он је 1896. године пензионисан под сумњом да сарађује са Радикалном странком.

Путни је реактивиран 1903. године послије убиства краља Александра Обреновића и од тада је начелник Главног генералштаба, а министар војни од 1904. Он је руководио ратним припремама од 1906. до 1908, као и 1912.

Захваљујући њему, српска војска је наоружана брзометним оружјем и тешком артиљеријом, утврђена је њена доктрина, повећан је и обучен резервни старјешински кадар, отворене су официрске школе родова, обучено више генерација генералштабних официра, израђени су ратни планови и прописани поступци мобилизације.

У Првом балканском рату Путник је као начелник Штаба Врховне команде знатно допринио побједи српских армија у неочекиваном судару с турском војском у Кумановској, а затим у Битољској бици у октобру и новембру 1912.

Послије Кумановске битке унапријеђен је у чин првог војводе српске војске.

У Другом балканском рату 1913. правовремено је распоредио и припремио војску, предвидјевши бугарски напад, што је било одлучујуће за тријумф у Брегалничкој бици.

КОМАНДОВАО ВОЈСКОМ КРОЗ ЧЕТИРИ ОФАНЗИВЕ

У Првом свјетском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања болести 1916. године, када га је на том месту наслиједио генерал Петар Бојовић.

Путник је командовао српском војском за вријеме све четири непријатељске офанзиве на Србију.

У Првом свјетском рату 1914. године вјештим маневрисањем и груписањем главнине српских снага допринио је сламању надмоћних аустроугарских трупа у Церској и Колубарској бици.

Његова одлука да напусти Београд и скрати фронт за вријеме Колубарске битке била је пресудна, јер је српска војска добила вријеме да се опорави и одмори.

Препорођену српску војску повео је у офанзиву, која је нанијела одлучујући ударац Аустроугарима код Сувобора, након чега је аустроугарска војска потиснута са територије Србије.

Када је почела четврта офанзива на Србију, Путник је већ био тешко болестан и није имао много удјела у оперативним одлукама.

Ипак, у околностима које су биле веома неповољне по Србију успио је да организује повлачење српске војске преко албанских и црногорских планина, до албанског приморја.

При томе осујетивши низом маневара намјеру њемачке Врховне команде да, у садејству с бугарским и аустроугарским трупама, опколи и уништи српску војску.

Претходно су га савезници – погрешно процијенивши ситуацију – онемогућили да офанзивом спријечи Бугарску да ступи у рат на страни Централних сила.

ВОЈНИЦИ НОСИЛИ ПУТНИКА ПРЕКО АЛБАНИЈЕ

Тешко болестан, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. пребачен је на Крф, гдје се лијечио до септембра исте године. Са Крфа је отишао у Ницу да настави лијечење.

Војници су га, тешко болесног, на рукама пренијели преко Албаније. Путник је затражио да му се одобри петомјесечно одсуство за лијечење, које му је краљ Петар Први Карађорђевић одобрио.

Умро је 17. маја 1917. године у Ници – ковчег са његовим посмртним остацима остављен је у цркви на Руском гробљу.

Шестог новембра 1926. године на београдску железничку станицу стигли су посмртни остаци војводе Путника, скоро десет година послије његове смрти.

Сахрана је одржана 7. новембра на Новом гробљу. На улицама којим се кретала погребна поворка налазила се буквално цијела пријестоница.