Прије 15 година Волтер Вајт, средовјечни професор хемије из Новог Мексика, искочио је из задимљеног кампера у пустињски крајолик, ушетао у кадар обучен у памучне бијеле гаће, раздрљену зелену кошуљу и бијеле чарапе, извукао пиштољ из гаћа, уперио га према звуку долазећих сирена и свијет телевизије више никад није био исти.

Овај упроштени опис уводне сцене прве епизоде прве сезоне култне телевизијске серије “Breaking Bad”, емитоване 20. јануара 2008. године на каналу АМЦ, звучи карикатурално, али он у суштини даје суштинске обрасце којим је поменута серија Винса Гилигана кроз надахнути спој неспојивих ствари успјела редефинисати креативне обрасце, како унутар криминалистичког жанра, тако и унутар модерне телевизије и створити поп културни феномен који ће у великом стилу обиљежити нови миленијум. Пет година касније, 2013. године, исти човјек, којег сада знамо под надимком Хајзенберг и којег се плаши читав југозапад САД, у завршној сцени серије умире рањен, њежно наслоњен на казан за кување мета, уз звуке љубавне химне “Baby Blue” групе “Badginger”, док се у позадини чују полицијске сирене. Смотани, добри професор Вајт с почетка приче нестао је, сахрањен под дијаболичним ликом криминалног генија, који је растурио уходани систем нарко-подземља на мексичкој граници, стекао богатство и страхопоштовање, али није могао побиједити властити его, што ће га на крају коштати прво моћи, а потом живота.

Ултимативни антихерој

Између ове двије сцене стало је пет сезона, 62 епизоде, један од најбољих написаних текстова у историји телевизије, невјероватна галерија ликова, брилијантна глумачка постава, савршена режија и култни статус који је постепено израстао у глобални феномен, издржавајући суд времена постојано као титанијум. Гилиган, који је до ове серије годинама пекао занат пишући као дио сценаристичких екипа у серијама “X-Files” или “Homicide”, касније је објаснио да је суштина поставке за серију била његова жеља да након година писања стандардних ТВ јунака, једног таквог протагонисту претвори у антагонисту.

– Телевизија је историјски добра у одржавању својих ликова у самонаметнутој стази, тако да емисије могу да трају годинама. Логичан корак је био да размислим како могу направити представу у којој је основни нагон промјена, тако да се врло брзо Волтер Вајт од “Господина Чипса” претворио у “Лице са ожиљком” – рекао је Гилиган. Српски писац и публициста Дејан Огњановић пишући о феномену званом “Breaking Bad”  за словеначки магазин “Екран”, ову трансформацију је назвао “Пут од добрица до лоших момака”.

– “Breaking Bad” говори о добровољном, свесном преласку добрих момака на страну лоших и о фасцинацији коју лоши имају за оне добре. У томе је права поента ове серије. Она се не бави уобичајеним криминалцима, произвођачима и дилерима мета из црних хроника. Главни јунаци ове серије су “добри момци” из обичних породица који су свесно, с предумишљајем окренули леђа “нормалном” животу средњекласне Америке, њеним углађеним фасадама, покошеним травњацима, породичним ручковима и другим трофејима за марљиве бубалице – рекао је Огњановић. Овом беспријекорном закључку само треба додати чињеницу да је Гилиганово остварење било једно од првих у том процесу трансформације главног јунака у антијунака и да је овај процес завршен крајње студиозно и посвећено од прве до последње сцене и од главног до последњег споредног лика, у свим сегментима продукције, без планираног размишљању о компромисима и реакцији публике. На неки начин култне серије попут “Твин Пикса”, “Сопраноса”, “Изгубљених” или “Људи са Менхетна” дотакле су се ове тематике и отвориле пут другим ауторима, али нико није имао храбрости као Гилиган да дефинитивно одведе свог јунака на страну зла. Гилиган је створио лик човјека који на крају искрено признаје да све што је лоше урадио није било због богатства, жене, дјеце или било чега донекле оправданог у очима нормалних људи, већ због тога што је искрено уживао у томе и што се први пут у свом постојању стварно осјећао живим.

Када упознајемо Волтера Валта (Брајан Кранстон), он је школски примјер средовјечног губитника. Бивши студентски геније за хемију ради као слабо плаћени професор у средњој школи у Албукеркију, заглављен у браку са доминантном супругом и сином инвалидом, не може плаћати рачуне и ради неколико послова, супруга му је поново трудна, углавном служи као мета за исмијавање од стране колега и чланова породице, а на крају му и откривају рак плућа у трећом стадијуму. Очајни Вајт у сарадњи са бившим ђаком Џесијем Пинкменом (Арон Пол) почиње кувати дрогу метамфетамин како би обезбиједио финансијску будућност своје породице прије него што умре, али док се полако сналази у опасностима криминалног подземља, постепено почиње његов пут од доброг момка у дијаболичног господара подземља под одговарајућим надимком Хајзенберг, датим по славном њемачком хемичару. Уздизање, или боље речено Вајтов пад, кључни је катализатор за покретање судбине свих ликова који се нађу на његовој путањи према злу. Џеси, супруга Скајлер (Ана Ган), син Волтер млађи (Ар Џеј Мит), шурјак, агент ДЕА Хенк Шредер (Дин Норис), нарко-бос Густав Гус Фринг (Ђанкарло Еспозито), чистач Мајк (Џонатан Банкс), покварени адвокат Со­л Гудмен (Боб Оденкирк) и сви други својим ролама граде позорницу за монументални наступ једног од најфасцинантнијих ликова у историји телевизије. Вајтова путања од “племените” посвећености издржавању породице по сваку цијену полако се у генијалном тумачењу Кранстона претвара у подилажење све већем апетиту његовог злог алтер ега, маестрално се поигравајући са публиком и тјерајући гледаоце да све отвореније навијају за њега, док он, парадоксално, све дубље тоне у насиље и зло након којег више нема повратка на старо.

И можда је у првим епизодама било тешко повјеровати у моћ трансформације Кранстона (не заборавимо типа који је тумачио тату идиота у ситкому “Малколм у средини”) у демонску фигуру генијалног хемичара, који кувајући савршени наркотик, познат као “плаво небо” постаје митска фигура са обје стране закона, али како серија одмиче, постаје кристално јасно да гледамо комплексну причу која сваком карактеру даје јасну улогу. Гилиган их савршено уклапа у џиновску телевизијску партију шаха у којој свака фигура, од краља до посљедњег пиона, има своју сврху до завршног потеза. Када је ова запањујућа, напета, духовита и потресна серија постепено узела маха, услиједила су брутална убиства, болне издаје, незаборавне сцене, енормне количине мета и новца, те усамљена, мрачна фигура Хајзенберга са препознатљивим шеширом као злокобном сјенком над цијелом причом. Избјегавајући да главне ликове гради као једнодимензионалне, непоправљиве зликовце или позитивце, педантна посвећеност серије хуманизацији ликова и њихових прича беспријекорно функционише, док их Волтеров пад и Хајзенбергов успон постепено извлачи на свјетло дана. Сваки жанровски аспект серије, од крими-трилера преко породичне драме и хорор елемента до комедије и трагедије, користи се како би се изградила савршена увјерљивост у грађењу комплетног наратива, који неће бити нарушен од почетка до краја.

Савршена разрада

Сам Гилиган каже да је серија у старту вјероватно спасена чињеницом да је настајала у доба штрајка сценариста у Холивуду па је имао довољно времена за пажљиву разраду прве сезоне, тако да је сваки детаљ дотјеран до савршенства. Посебна ставка у њеном квалитету јесте начин како су аутори серије сценарио и глуму надоградили сликом и звуком, вјешто користећи спржене пејзаже југозападне границе САД, грубе фаце криминалаца, клаустрофобију лабораторија за мет, откачене музичке теме, упечатљиве костиме и сценографију, мутне снимке камером из руке, нервозну монтажу и оштро кадрирање као органски дио приче, која главне актере у сваком тренутку поставља у савршен баланс слике и ријечи, вјечно на ивици суровог натурализма и стилизоване жанровске естетике.

Спорији старт и лаган приповједачки темпо прве сезоне привукао је солидну публику уз добре критике, али како је серија одмицала, реакције публике су биле све боље, градећи постепено култ из епизоде у епизоду, све до невјероватне оцјене 9,5 на сајту ИМДБ и масовних хвалоспјева критике уз бројне награде. Једнако убједљив допринос матичној причи дао је наставак, филм “Ел Камино” (2019) и преднаставак серија “Боље позови Сола” (2015 – 2022) који су сваки на свој начин, прожимајући се са централном причом, дали свој допринос животној причи Волтера Вајта, мирног типа, тако налик свакоме од нас, који је постао криминални геније Хајзенберг и скувао телевизију у савршени наркотик за публику.

Крај

Гилиган је недавно потврдио да је крај серије “Боље позови Сола” уједно и крај дешавања у “Breaking Bad” универзуму иако је признао да је размишљао о другим опцијама.

– Себично, волио бих да то урадим, да наставим са овим. Ипак, без навођења имена, гледам око себе неке од свјетова, универзума, приче које волим, било да су на ТВ-у или у филмовима, и мислим да постоји одређена тачка коју је тешко дефинисати, гдје сте урадили превише у истом универзуму. Само то оставите на миру – рекао је Гилиган.