Гусле нису само музички инструмент већ представљају и умјетничко дјело, али и вијековног чувара народног сјећања на славне претке и њихову борбу за слободу. Пјевање уз гусле уписано је у УНЕСКО листу нематеријалног културног насљеђа.
Овај древни инструмент важан је дио традиционалне музике који ни вријеме а ни модерни утицаји очигледно нису успјели да замијене и потисну, о чему свједочи наш суграђанин Милован Радовић, иначе инспектор криминалистичке полиције у Полицијској станици Соколац, који се бави израдом гусала. Каже да се љубав према овом занимању родила када је био двадесетогодишњак, међутим, интензивно се тим стваралаштвом бави посљедњих десет година, током којих је направио преко 400 гусала. Од малих ногу памти да су се увијек у кући налазиле гусле.
- Крајем основне школе јавила се жеља да почнем свирати и пјевати а већ по завршетку средње школе почео сам и да правим гусле. Након тога услиједило је служење војног рока, рат и још неки прекиди, али сам посљедњу деценију активан и свакодневно по неколико сати посветим овом хобију. У посљедње вријеме биљежим колико правим гусала, коме су намијењене и са којим мотивом. Са поносом ћу истаћи да се дјело мојих руку налази у европским земљама, Русији, Америци и Аустралији.
Уз посебну љубав, пажњу и концентрацију, Радовић објашњава да му за израду једних гусала треба од пет до седам дана, опет у зависности од жеље купца који ће бити мотив, те да их прави искључиво од јаворовог дрвета које даје најбољи звук.
- Обичне са фигуром коњске главе или дивојарца, који представљају симбол снаге и господара литица, направим за пет дана, зависи од резбарије шта има позади, јер ако је нешто захтјевније, онда то изискује више времена. Да би се урадио један квалитетан мотив на позадини гусала, на примјер неки орао који је симбол висина са манастиром Острогом, или двоглави орао, потребан је читав дан да би то изгледало како треба. Неки од захтјевнијих мотива су орао са аждајом, слике православних светитеља Ђорђа, Јована, Николе, Василија Острошког па за њих треба и до мјесец дана израде.
Он је додао да се често траже и ликови великана српске историје као што су Ђорђе Петровић Карађорђе, Петар Петровић Његош и Вук Караџић, који су најчешће опјевани уз гусле у епским народним пјесмама.
У читавој фамилији Радовић увијек је био неко ко је свирао уз гусле и помало их израђивао, међутим, наш саговорник истиче да је овај занат научио од великог мајстора Вељка Косорића.
- Упознали смо се далеке 1993. године и све што ми је било нејасно, научио сам од њега. Посјетио сам више мајстора гусала и током сваке посјете сам нешто покупио, неки детаљ или вјештину, али Вељко је био уникатан и непревазиђен стваралац. Помињао сам то и раније, једне прилике људи у Београду су се опкладили да су његове гусле пластичне, јер су биле до перфекције урађене. Није било ни једног милиметра који није био прецизно углачан и обрађен, исфиниран до савршенства и посебно лакиран.
Он додаје да постоје пропорционалне димензије гусала које морају отприлике да буду на 62 или 63 центиметра дужине, без фигуре која се ради на врху. Поред тога, битна је и запремина карлице јер треба да има свој одговарајући простор, ширину, дубину, висину као и дебљину зидова на самој карлици, али и одговарајућу висину кобилице. Од изгледа резбарене фигуре и осталих украса на гуслама, који се сматрају правим малим умјетничким дјелима, зависи и њихова цијена која се креће од 300 па и до 1.000 КМ.
Радовић каже да у својој архиви има увијек око петнаест комада направљених гусала.
- Упоредо радим три или четири комада, а онда када дођем до оних финијих детаља који су захтјевни и траже максималну концентрацију, а која у датом моменту опадне, тада морам да радим нешто грубље гдје не могу погријешити. Тиме се водим, тако да два до три сата радим нешто префињено, гдје су детаљи изражени, а када осјетим да је наступила засићеност, вратим се лакшим радовима. Дужина трајања израде гусала зависи од много чега. Што је рад компликованији и захтјевнији, то ће и процес израде бити дужи. Постоји неколико фаза. Прво је потребно наћи стабло јавора које ће дати адекватан звук и са којим се може радити. Када се он одсијече, требао би да се осуши, по могућности природним путем и то чак двије године, како не би дошло до извијања дрвета и осталих пуцања. Затим слиједи моторно резање дрвета и то су све груби радови док се не дође до финиша који подразумијева брушење и резбарење. Посебан третман је и око јареће коже коју од сирове треба направити сувом. Неопходно је да буде чиста, уредна, одмашћена да би дала жељени звук. Прилично је то компликован процес који дуго траје иако на први поглед не изгледа тако. Још један битан детаљ јесте струна која се поставља на гусле од рибарског најлон силка, док на гудало иде коњска длака. То све треба да се усклади, одређени број и једног и другог, да буде све како треба, те да се направи један добар склад који ће дати звук који може да послужи.
Пјевање уз гусле и чување православне традиције преноси се са кољена на кољено, а управо уз њих је написана цијела историја српског народа.
- Више пута сам имао полемику са људима који су осуђивали неке пјесме које се пјевају уз гусле, међутим, један дио нашег народа не би знао ништа о војводама Живојину Мишићу, Степи Степановићу и осталим нашим јунацима да није гусала тако да ја подржавам пјевање и пјесме из наше новије историје, као што је посљедњи Отаџбински рат. У недостатку средстава информисања та дешавања преношена су уз гусле, тако да су оне наша жива историја и ту нема никакве расправе.
Осим наведеног, Радовић посједује колекцију која броји преко 500 комада носача звука у оквиру које су касете, компактни дискови и видео записи – све што је издато од 1987. године па до данашњих дана, а односи се на пјевање уз гусле, по чему је јединствен на простору бивше Југославије.
Милован Радовић је рођен у Крушевцима 22. августа 1969. године од оца Рада и мајке Милице. Истиче да су старосједиоци око 200 година, али наглашава да поријекло породице потиче из Црне Горе. Према одређеним информацијама, Радовићи су из Мораче, потомци војводе Мине Радовића, али и близак род покојног митрополита црногорско-приморског Амфилохија Радовића.
- Прије него се разболио, уговарао сам наш сусрет да се упознамо, размијенимо сазнања око породичног стабла, али нажалост није се дало да до њега дође, митрополит је преминуо.
Милован је дугогодишњи предсједник Гусларског друштва „Романија“. Одавно се више не такмичи, али се радо одазове позивима за учествовање у ревијалним програмима. На питање како млади реагују на пјевање уз гусле и на њихову израду, Радовић одговара:
- У нашем друштву имамо неколико момака који имају око двадесет година па и мање, тако да не бринемо да ли ће гусларство исчезнути – закључио је Радовић.
Гусле су од памтивијека синоним за радост, разговор, утјеху и покретачку снагу, укоријењену у духу српског народа. Велики су подсјетник на стара времена и бурну прошлост Срба, али још увијек дају јединственост модерном музичком стварању, које је према ријечима нашег саговорника незаустављиво. Гусле ће остати да живе и послије нас, а у томе је и сва суштина.