Енглески микробиолог Александер Флеминг /1881-1955/, који је 1928. из гљиве „пеницилијум нотатум“ /пенициллиум нотатум/ изоловао први антибиотик – пеницилин, умро је 11. марта 1955. године.

Флемингово откриће није кориштено до Другог свјетског рата, кад су га британски физиолог и биохемичар Ернст Борис Чејн и аустралијски доктор Хауард Волтер Флори примијенили у лијечењу инфекција. Флеминг је 1945. године са њима подијелио Нобелову награду за медицину.

Сва Флемингова открића догодила су се, како је наводио, случајно.

Прво откриће „на путу“ за вакцину – бактерију „лисозим“ открио је 1922. након што је кихнуо у инфицирану „Петри-здјелицу“ у лабораторији. Неколико дана касније открио је да је већ распаднута бактерија почела да нестаје.

Флемингове лабораторије били су у нереду што се показало као предност. Када је током 1928. прегледавао лабораторију открио је чудну појаву.

Пошто је сваки дио експеримента помно прегледао прије бацања примијетио је „гљивичасту колонију“ у једној од здјелица пуном бактерије „стафилококус ауреус“.

Када је детаљније проучио колонију примијетио је да су ћелије имале „цитолизу“. То је ознака за диобу ћелија – у овом случају то је била „цитолиза“ потенцијално врло штетне бактерије.

Одмах је схватио значај експеримента, али је откриће у први мах потцијењено.

Чак је процијенио да, због неефикасне производње и спорог дјеловања лијек/вакцина неће бити ефикасан у медицини.

Међутим, друга два научника Хауард Валтер флори и Ернст Борис Чејн усавршили су пеницилин у ефикасну формулу. То је довело до масовну производње пеницилина за вријеме Другог свјетског рата.

Због овог достигнућа Флеминг је добио и титулу – сер, а Нобела је добио због свог залагања у стварању пеницилина, који је спасио милионе живота у Другом свјетском рату.