Једна од најпознатијих српских књижевница Исидора Секулић преминула је на данашњи дан, 5. априла 1958. године у Београду.

За редовног члана Српске академије наука изабрана је 1950. године као прва `ена академик у Србији. Била је дописница Српске краљевске академије, чланица главног одбора Антифашистичког фронта жена и једна од оснивача Удружења наставница средњих стручних школа. Исидора Секулић је рођена 16. фебруара 1877. године у Мошорину, општини Тител. Дипломирала је на Групи за математику и природне науке и цео радни век провела као учитељица и наставница математике у Панчеву,

За живота је сматрана за једну од најобразованијих Српкиња. Преводила је са немачког, енглеског, француског, руског, норвешког и шведског језика и проучавала културу и језике европских држава.

Њену најпознатију књигу „Писма из Норвешке“, коју је објавила 1914. године, критичари нису поштедели оштре критике, а Јован Скерлић је написао да Исидора има „маглу у глави и лед у срцу“. Међутим, 30 година касније Растко Петровић је написао да је Исидора Секулић „апсолутно најбољи писац кога имамо“. Требале су да прођу деценије да књига буде оцењена као једно од најважнијих прозних дела српске модерне и један од најлепших путописа српске књижевности.

Проучавала је дела знаменитих српских писаца и тврдила да су нашу књижевност посебно задужили: Петар Кочић, Бора Станковић и Добрица Ћосић.

„Сапутници“, „Писма из Норвешке“, „Хроника паланачког гробља“, „Записи о мом народу“, „Говор и језик, културна смотра народа“ уврштени су међу најзначајнија дела наше књижевности. Иако је за живота постала једна од најчитанијих аутора, живела је веома скромно и није волела да се често појављује у јавности. Пензионисана је 1931. године као професор, а годину дана пред смрт, 1957. године била је позвана на књижевно вече на ком се причало о њеном животу, школовању и књижевном раду. Међутим, Исидора није отишла и новинарима је одговорила:

„Та ларма што је дигнута око мене много ме је потресла. Молила сам неке познанике, младе људе, да где год виде нешто о мени написано, пригуше. Али, ето шта су урадили. Звали су ме на неко вече о мени, али ја сам одбила, рекла сам да сам болесна. Сви су хтели да ме скину са дневног реда. Кажу: Има 80 година, скоро ће умрети, дај да напишемо нешто и да је оставимо. То страшно вређа. Волим тишину, зато ме је та бука око мене много потресла. Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Постоји васионска срећа која опредељује људе. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле.“

Умрла је 5. априла 1958. године у Београду и сахрањена је на Топчидерском гробљу.