Дјеца данас немају времена да буду дјеца. Немају времена да одрастају. Не играју се и не друже него су једноставно од малих ногу преокупирани обавезама, поручила је у интервјуу “Гласу Српске” омбудсман за дјецу Републике Српске Гордана Рајић.

Нагласила је да су у васпитању дјеце подбацили родитељи, школа, али и све остале институције у систему. Гријешимо, наглашава она, већ с малим бебама јер пред њихове очи гурамо мобилне телефоне, а за које немају снаге ни да их држе у сићушним рукама.

– Школа и родитељ морају да дјелују заједно у васпитавању, да се допуњавају. Стручне службе баве се само дјецом која показују агресивно понашање. Шта је с онима који су мирни, тихи, повучени? Нико се не бави њима. Сви треба да дамо све од себе да изведемо дјецу на прави пут – поручила је Рајићева.

ГЛАС: Већ сте нагласили да дјеца данас одрастају мислећи да је насиље нормално. Шта нас је довело до тога?

РАЈИЋ: Телевизије емитују емисије таквог садржаја да немамо више оних које су прилагођене и намијењене дјеци. Цртани филмови доступни су 24 сата и поједини имају црту насиља. Нико не контролише тај садржај. Не постоје прописи којима је та проблематика регулисана. Сви могу било шта што пласирају и понуде дјеци и притом нико не сноси одговорност нити ко провјерава шта се емитује. Код неког те насилне сцене могу дјеловати посебно узнемирујуће, а неки неће одреаговати никако. Како је у медијима насиље присутно онда дјеца која одрастају у таквој средини сматрају да је све то нормално.

ГЛАС: Шта нас је довело до тога? Да ли смо то могли спријечити?

РАЈИЋ: Не можемо рећи да је узрок искључиво у кругу породице, школи или у средини. То је читав низ фактора. Ми као друштво систем вриједности смо мијењали и сада смо доведени до тога да су неке ствари, које су некада биле незамисливе, сада нормалне. Дјеца су данас преоптерећена, наставни план и програм је преобиман, стално под притиском да буду добри ученици. Родитељи имају велика очекивања, као и школа и средина. Поред обавеза у школи, пред њима су и многе ваннаставне активности. Дјеца немају времена да буду дјеца. Немају времена да одрастају. Немају слободно вријеме да се играју и друже, него су једноставно од малих ногу преокупирани обавезама. Ево шта нам примјер из Србије показује. Дијете је имало супер оцјене, ишло на разна такмичења, испунио је све што друштво и родитељи од њега очекују, али нико није чуо њега и његове потребе. Мислим да је тим страшним чином што се десио хтио да поручи: “Ево, урадио сам све што сте ви од мене очекивали и тражили, а шта сте ви то урадили за мене?! Ево сада ћете сви да се питате гдје сте погријешили.” Мени то звучи као очајнички потез и вапај да му неко посвети пажњу која му је недостајала.

ГЛАС: Који су неки од конкретних примјера гдје гријеше родитељи, школа?

РАЈИЋ: Родитељи гријеше већ с малим бебама, јер им дају дају телефон при храњењу, а многи и када шетају у природи, парку, тим маленим створењима дају мобилни телефон да слуша пјесмице, гледа цртани филм. Умјесто да посматра околину, што је и сврха шетње, беба гледа у телефон. Апсурдно је што се дјечици од свега двије-три године у појединим вртићима намеће да уче стране језике. Затим дјеци у школи већ у другом, трећем разреду, када још и не зна латинична слова, намећу да уче енглески језик. Потпуно је контрадикторно да у другом разреду дјеца имају предмет дигитални свијет, гдје уче како да користе телефон, направе снимак и пошаље га родитељима или другару. За задаћу им се даје да узму телефон од родитеља и другу пошаљу задаћу. У наше вријеме та задаћа се писала тако што одемо код другара, урадимо задаћу и играмо се. Сада, с једне стране стално потенцирамо ту причу о опасности на интернету и насиљу, а с друге гурамо у руке дјеци ту технологију. Родитељи, школа и цијели систем шаљу погрешне поруке дјеци, а онда када се нешто деси питамо се гдје гријешимо. Контрадикторни смо, јер им дајемо ту технологију, а с друге стране критикујемо их када користе. То све збуњује дјецу, а они немају зрелости да одреде које је то вријеме које треба да проведу на интернету нити који садржај да гледају. Сви смо заказали. Сада је много модерније да се с дјететом викенд проводи у играоници, а не у шетњи у природи. То су нови трендови.

ГЛАС: Имамо ли времена да се вратимо на прави пут?

РАЈИЋ: Имамо. Свако само треба да ради свој дио посла, али и да сви заједно сарађујемо. Не можемо свести одговорност само на родитеља, школу, систем. Потребно је да радимо заједно. Породица примарно васпитава дијете, али и школа треба да има васпитну улогу. Не може нико рећи да школа треба да васпита дјецу јер ето родитељи нису у могућности. Школа треба само да настави васпитање које родитељи дају дјеци. И стручне службе у школама, нажалост, баве се само дјецом која показују агресивно понашање. Али шта је с онима који су мирни, тихи, повучени? Нико се неће позабавити тим дјететом и рећи зашто је он повучен, зашто се не дружи… Морамо другачије да приступамо том проблему и да дамо све од себе да изведемо дјецу на прави пут и не дозволимо да оно што се дешава буде уобичајено.

ГЛАС: Да ли ћете предложити неке смјернице и промјену закона?

РАЈИЋ: Од Министарства просвјете и културе РС лани смо тражили да донесе протокол о поступању у кризним ситуацијама. Када су нам се дешавале поплаве и земљотреси, те остале кризне ситуације, у школама нису знали како да поступе нити како да разговарају с дјецом. Ово што се десило у Србији показатељ је да је такво нешто потребно јер дјеца када су чула пуцњаву панично су истрчала из учионица па су настрадала и она која су се ту затекла. Треба знати како у којем тренутку поступити и на који начин, односно све те ситуације имати у виду без обзира што сматрамо да се код нас неће десити. Морамо бити спремни на све. Та наша иницијатива није прихваћена. С новом министарком просвјете у фебруару ове године одржали смо састанак и договорили смо да је постојеће протоколе који се тичу насиља потребно ревидирати, јер је закон донесен прије деценију и још увијек постоје потешкоће у његовој примјени.

Изостанак реакције

ГЛАС: Који су неки од најгорих примјера вршњачког насиља с којима сте се сусретали посљедњу годину?

РАЈИЋ: Недавно је у дворишту једне основне бањалучке школе претучен ученик, а десетак његових другара је то само гледало. Само је један одреаговао. Забрињавајућа је та чињеница да неко то посматрао, а да га се не тиче. То нам шаље поруку да дјеца на све то гледају као нормалну појаву. Изостанак реакције забрињава више и од самог насиља.