Друга генерација матураната Ниже реалне гимназије у Сокоцу окупила се данас, како би обиљежили сјећање на 69 година од када су изашли из школских клупа. Била је то генерација која је окупљала ученике рођене од 1935. па до 1941. године, а који су ову школу похађали у периоду од 1950. до 1954. године.
Организатор овог скупа Стево Јовановић подсјетио је да су Нижу реалну гимназију завршила 42 ученика, који су помагали у изградњи новог објекта школе. Каже да их је данас живих осамнаест, али због оправданих разлога већина није могла доћи, тако да се њих седам одазвало данашњем скупу. Дошли су из Београда, Зворника, Сокоца и са Хан Пијеска.
Најмлађи ученик поменуте генерације, био је управо Стевов брат, Божидар Јовановић рођен 1941. године. Ријеч је о успјешном Романијцу који је радио у Сјеверној Америци, Африци, Азији и Европи. Сада живи у Београду.
- Иначе сам магистар техничких наука и стручњак за изградњу тунела. Иако сам у пензији, још увијек ме често зову када имају неки проблем у вези великих пројеката. Дешава се да млађи људи не успију да пронађу рјешење, па онда мене ангажују а ја им радо помогнем. Већ 27 година сам пензионер, али посљедњих 10 година могу слободно да кажем да сам у некој врсти радног односа у једном грађевинском институту из Новог Сада. Као геолог волим терен и скоро да нема мјеста у бившој Југославији у коме нисам био – нагласио је Божидар.
Један од успјешних наших суграђана је и Вељко Мијатовић рођен 1938. године. Завршио је Средњу геолошку школу. Сада је пензионер и након Дејтонског мировног споразума живи у Зворнику.
Он каже да је претходно живио и радио на Илиџи, гдје га је задесио рат, у коме је био комадант батаљона, мајор по чину. За себе каже да је остварен и веома богат човјек, који ужива у својој породици, а понајвише са праунуцима.
Најстарији ученик друге генерације матураната Ниже реалне гимназије био је Милош Голишевић. Данас се дружио са својим пријатељима из школских клупа, присјећајући се дјетињства и одрастања. Каже да је Други свјестски рат разлог због кога није кренуо на вријеме у школу, па је стицајем околности умјесто 1943. кренуо у школу тек 1946. године. Након гимназије, истиче да је завршио Шумарски факултет, а како је био стипендиста Србије упућен је да ради на Косову и Метохији у Дрвном комбинату Урошевац, гдје је био до 1968. године, односно до првих тадашњих демонстрација. Након тога радио је на Хан Пијеску.
- Када је 1976. године дошло до интеграције шумарства и дрвне индустрије на овом региону, објединила су се шумарства из Олова, Хан Пијеска, Сокоца и Рогатице, те је у то вријеме Шипад Романија био најуспјешнија радна организација у читавом Шипаду – присјетио се Голишевић.
У некадашњој „Романији“ био је замјеник предсједника пословног одбора, а након његовог одласка на другу дужност, постао је предсједник.
- Велика „Романија“ је тада запошљавала 6.500 радника и ми смо били присутни гдје год је било потребно да се излаже шумарство Босне и Херцеговине. Углавном сам ја био тај који је излагао Шипадове планове, а бројни инвеститори и телевизијске екипе су са пажњом пратили моје излагање. Читав радни вијек сам провео у струци, а више од двадесет година је од како сам пензионисан – истакао је он.
Већина ученика из те генерације, постали су успјешни стручњаци који су широм Југославије пронијели име Романије и Сокоца у најљепшем свијетлу.
Окупљање је протекло у пријатном разговору и евоцирању успомена на времена којих више нема. Обећали су да ће се поново окупити наредне године, када ће обиљежити велики јубилеј – седам деценија од завршетка Ниже реалне гимназије у Сокоцу.
