Пише: Мр Томислав Тамбурић

У вријеме османске власти, Гласинац је у територијалној организацији припао нахији Павли, која је добила име по властеолској породици Павловића, чије земље су потпале под овај Вилајет. Изгледа да су црква на Гласинцу као и сама чаршија приликом освајања доживјеле разарање.

Ипак Гласинац као раскрсница путева ни најмање није изгубио на значају. Чак шта више, сада је пут који је спајао новоформирано Сарајево и сјеверну Босну даље према Цариграду, једним својим краком прелазио преко Гласинца. Други значајни путеви за Београд, Олово, Сребреницу, Херцеговину и даље, пролазили су преко Гласница. Због тога не треба да чуди што су Турци основали нову касабу Гласинац (на простору данашњег села Новосеоци). Касабу је 1589. године основао неки  Хаџи Ибрахим-ага. У касаби је изграђена џамија, караван-сарај, дућани и мектеб. У касаби су биле 62 муслиманске куће а немали број становника касабе били су војници. Као главни разлог за оснивање касабе наведено је „чување опасних путева у кадилику Челеби Пазар (Рогатица), заједно са становницима Праче“.

Процес исламизације становништва је био у свом пуном замаху почетком XVII вијека, о чему свједоче и турски пописи. Међутим, хришћанско становништво није посве нестало. Тако се у приложницима манастиру Острог, помиње и неки Ненад са Гласинца. Један број гласиначких породица, склањајући се од нове власти, уточиште је нашао у Дубровнику, односно његовој околини.

Ипак сукоба између хришћанског становништва и османске власти није недостајало. Романија је постала стјециште хајдука, како са Гласинца тако и из других крајева. Хајдуци су на овој обраслој и тешко проходној планини налазили идеалне услове за своје дјеловање. Свакако најпознатији хајдук који се веже за Гласинац и Романију био је Старина Новак. Дјеловање хајдучких дружина одржаће се све до аустроугарске власти.

Најпознатија личност периода османске власти био је Шахин Хасан-паша. Предање каже да је поријеклом са Гласинца, као дијете одведен је у јањичаре од стране буљубаше Банда. Када је изградио солидну војничку каријеру, вратио се на Гласинац 1639. године гдје је убио старог Банду. Постављен је за пашу Босанског пашалука. Зна се да је био и на положају управника Херцеговачког санџака, а у „бијелом свијету“ показао се одличним војником и вјештим управником. Заузео је Халеп и Багдад, управљао Триполисом, а каријеру је завршио као управник Каниже. Умро је од куге у Истамбулу 1647. године.

За вријеме своје владавине изградио је онај велики хан на Мачковцу, који смо већ помињали, а за који путописац Евлија Челебија каже да је био међу десет највећих у цијелом Османском царству. Његов син Хајдар-бег био је ожењен једном од принцеза из Истамбула, а о томе постоји заиста лијепа епска пјесма „Гази Хусрев-бег води сватове у Стамбол“. У овој пјесми се помиње и јунаштво Ђерзелез Алије, кога такође народно предање смјешта на Гласинац. Насљедници Хасан Шахин-паше владаће највећим дијелом Гласинца све до доласка аусторугарске власти.

Осим што су прилике за живот на Гласинцу биле прилично нестабилне, по питању дјеловања хајдучких чета и честих пролазака наоружаних турских војника (од којих су многи били одметнути од власти), Гласинац као успутно мјесто мориле су и периодичне појаве куге, усљед којих је страдала већина становништва. Тако се биљеже подаци да је у XVIII вијеку „Гласинац готово ненасељен“ и да углавном служи као мјесто окупљана  војске која се спремала за даље походе. Међутим, управо тада креће насељавање становништва на Гласинац са простора Црне Горе и Херцеговине. По историјским записима било је и појединачних прелазака породица на опустјела имања, али највећи замах пресељавању био је поход Нуман-паше Ћуприлића, који је поразивши Дробњаке 1713. године, одлучио да разбије ово језгро немира и побуна те око 3.000 људи из Дробњака и околине насилно преселио на Романијски плато. Насељавање на Гласинац се наставља, сада олакшано, јер су доцнији досељеници имали помоћ својих рођака. Чак су и муслимански родови почели да се насељавају на Гласинац.

Судећи по османским пописима, Гласинац у 19. вијеку више није био пуст упркос томе што су куге и даље периодично избијале.

Соколац као село и ново средиште Гласинца основано је 1862. године, када се на Грацу улогорило шеснаест табора турске војске, чекајући да крену у поход на Србију, усљед политичке кризе између Србије и Османског царства (инцидент на Чукур чесми). Како до отвореног сукоба није дошло, а криза је потрајала, војска је на том мјесту остала дужи период. За њене потребе хан је изградио неки Маријан а након тога никли су и други ханови и дућани. Тако је постао Соколац, који је име добио по томе што је земља била у власништву бегова Шахинпашића – Соколића.

Редакција Инфо Центар