Дан српског јединства, слободе и националне заставе и Дан почетка пробоја Солунског фронта данас су свечано обиљежени у Сокоцу полагањем вијенаца на Споменик солунском добровољцу, те пригодним програмом и одржавањем историјског часа ученицима основне и средње школе са подручја ове локалне заједнице.
Обиљежавање је почело служењем парастоса свештеника Црквене општине Соколац јунацима добровољачких ратова, након чега је услиједило полагање вијенаца.
Начелник општине Соколац Милован Бјелица честитао је свим грађанима Србије, Републике Српске и дијаспоре овај заједнички празник и нагласио да је ријека Дрина срце које спаја и налази се у центру српских земаља, те поручио да Дрина никада није, нити ће бити граница.
- Наши преци у балканским, свјетским и одбрамбено-ослободилачким ратовима, дали су велике жртве за слободу и борбу против нацизма и окупација. Сачували су достојанство, али то достојанство и бољи живот за будућа покољења су скупо платили. Општина Соколац је увијек то цијенила и овај Споменик солунском добровољцу на коме су уписана имена 363 добровољца са Романијског подручја је потврда да жртва наших предака није заборављена. Имамо обиљежја учесницима из Другог свјетског рата, затим хајдуцима и свим осталим народно ослободилачким и одбрамбеним ратовима. Данас, из срца Сарајевско-романијске регије, из мјеста гдје се налази и чува печат Републике Српске упућујемо поруку слоге, јединства и заједништва нашем народу, без којих Срби не могу опстати, нити сачувати Републику Српску – констатовао је Бјелица.
Станија Витомир, потомак је солунског добровољца Пера Беатовића, који је погинуо 1917. године у 24. години живота у голготи, приликом преласка преко Албаније.
- Из прича знам, да су у то вријеме покупили све добровољце, па су тако и њега. Био је ожењен и имао дијете, који су преминули од тифуса, а да он то никада није ни сазнао. Драго ми је да се његово име нашло на овом споменику и он је једини Беатовић. Никада нико није могао отићи на мјесто погибије, знамо само да је уписан у Солуну на гробљу „Зејтинлик“. Бескрајно сам поносна на свог стрица и увијек када одем у Цркву, прислужим свијећу за покој његовој души – испричала је емотивно Станија.
Лука Лучић из соколачког села Буковик, потомак је свог истоименог дједа Луке Лучића, солунског добровољца. Колико зна од прича старијих, родитеља и остале родбине, његов дјед Лука је 1914. године побјегао одавде у данашњу Црну Гору, која је тада била Стара Херцеговина. Након капитулације Црне Горе, он је заробљен, мобилисан и послат у Аустроуграску војску да се бори на Источном фронту у Русији.
- Побјегао је једне ноћи на Руску територију, да би се након извјесног времена из Русије пријавио као добровољац, одакле је пребачен на Солунски фронт. Стари су нам причали да су добровољци путовали три мјесеца из Русије возом, потом лађама са Курилских острва и да му је то био најтежи дио на том ратном путу према Солуну. Мој дјед је преживио рат и стигао кући 1918. године на четрдесетницу свог оца – присјетио се Лучић.
Вијенце на Споменик солунском добровољцу положиле су делегације Удружења потомака добровољачких ратова 1912-1918. године, СУБНОР-а Соколац, Борачке организације Соколац, Општине Соколац, Града Источно Сарајево, Основне школе „Соколац“ и Средњошколског центра „Василије Острошки“ Соколац.
Својим присуством, обиљежавање су увеличали предсједник Скупштине општине Соколац Сретко Марјановић и одборници у локалном парламенту, као и посланик у Народној скупштини Републике Српске Страхиња Башевић.
За све присутне и ученике соколачке основне и средње школе, историјски час је одржала Јелена Бабић, професор историје у Средњошколском центру „Василије Острошки“.
Она је навела да се 15. септембар обиљежава као Дан српског јединства, слободе и националне заставе, да је то заједнички празник Србије и Републике Српске установљен 2020. године и дан на који је прије 105 година почео пробој Солунског фронта у Великом рату, у чему су највећи допринос дали српски војници, након опоравка на грчком острву Крф.
- Застава је један од симбола сваке државе, те пажљиво одабране боје и грбови на њој говоре о народу, земљи, али и традицији онога коме припада. Заставе су се мијењале у складу са историјским токовима и дешавањима на просторима на којим су живјели Срби, те је распоред боја на српској застави исти од 1838. године са измјенама које су услиједиле након Другог свјетског рата. Државна застава Србије прихваћена је 10. новембра 2010, у двије варијанте државна са грбом и народна – тробојка, а застава Републике Српске, такође, тробојка, почела се примјењивати од 9. јануара 1992. године. Народно тумачење заставе говори да црвена боја на њој представља крв јунака која је проливена за слободу, плава небо и бескрај коме се тежи, а бијела – мајчино млијеко које храни дјецу – појаснила је Бабићева.
У пригодном програму наступио је хор Средњошколског центра „Василије Острошки“ уз пратњу професора музичке културе Радомира Чвора. Извели су химну Републике Српске – Моја Република.
Рецитовање пјесме „Плава гробница“ извеле су средњошколке Милица Боровчанин и Ивана Гутаљ.
Владе Републике Српске и Србије одлучиле су да Дан српског јединства, слободе и националне заставе заједнички празнују 15. септембра. Празник је установљен 2020. године, у знак сјећања на дан пробоја Солунског фронта у Првом свјетском рату. Овај празник симболизује вјечну тежњу српског народа за слободом и очувањем јединственог националног идентитета.
Централна свечаност поводом Дана српског јединства, слободе и националне заставе биће одржана вечерас у Нишу у присуству предсједника Републике Српске и Србије Милорада Додика и Александра Вучића, српског члана Предсједништва БиХ Жељке Цвијановић, премијера Српске Раована Вишковића и осталих званичника Српске и Србије.
