Колико сте пута током свог родитељског стажа упоредили своје дијете са његовим вршњацима у страху да се развија спорије од осталих, и да неке секвенце развоја одступају. Често збуњени и у страху од реакције јавности, јер се Ваше дијете понаша другачије, најбоље је потражити савјет стручњака како бисте отклонили бриге. Зато постоји дефектолог, који ће Вам бити подршка и моћи дати савјете како се носити са тешким, неугодним и изазовним ситуацијама у којима је на првом мјесту Ваше дијете.

Ово је тема о којој треба отворено разговарати, како би помогли свима којима на извејштају љекара у препоруци стоји дефектолошки, па тек онда неки други третман.

Ко је заправо дефектолог, чиме се он бави и да ли Ваше дијете треба помоћ едукацијског рехабилитатора одговоре доносимо у разговору са професором специјалне едукације и рехабилитације Аном Неђић.

Данас је умјесто термина дефектолог усвојен термин едукацијски рехабилитатор. Иако је тај назив већ неко вријеме у употреби, људи су и даље често збуњени и нису сигурни шта сам значи.

  • То је за много људи још увијек апстрактан и непознат појам. Ми смо стручњаци који се баве превенцијом настанка одређених развојних поремећаја, дијагностиком и детекцијом те едукацијом и рехабилитацијом кроз дефектолошке третмане.
Фотографија уступљена Инфо центру

Дефектолог је некада потребнији од логопеда. Исто тако врло често је потребна сарадња између дефектолога и логопеда како би дијете достигло свој максимум. У чему се огледа разлика?

  • Основна разлика огледа се у теоријама развоја. Прва фаза развоја је унутрашњи говор, мишљење, затим експресивни говор. Оно што чујемо је посао, којим се баве логопеди и ту се огледа разлика. Улога дефектолога усмјерена је на развој моторике, мишљења, когнитивни развој и стицање тих сазнајних способности које су неопходне да би се развио говор који би био функционалан.  Живимо у времену када људи мисле да се дефектолози само баве проблематиком дјеце са сметњама у развоју.  Имамо дјецу која имају проблем са графо-моториком , проблеме у писању а то нису дјеца са посебним потребама, већ дјеца која требају само мали стимуланс како би се уклонила препрека и наставили своје школовање као и остали вршњаци.

Када је вријеме да потражимо помоћ дефектолога?

  • Оног тренутка када родитељи посумњају на одређене потешкоће. За свако дијете је боље да се родитељи што прије обрате стручњаку, јер ће и резултати бити бољи и дијете ће брже напредовати. Мозак ради на принципу или узимам или остављам. Тридесет посто енергије управо троши мозак и када се неки неурони не користе, он их одбацује и зато је јако важно да се са прве три године када је мозак најфлексибилнији и најспремнији за учење родитељи јаве дефектологу.

Оно што би родитељи требало знати, да се развојни стадијуми дјетета не прескачу и оно мора проћи кроз све фазе развоја. Гдје дође до пропуста и зашто се јављају проблеми?

  • Ако кренемо од себе, најосјетљивији смо на дјецу и сматрам да долази до проблема јер их превише штитимо са једне стране, са друге незаинтересованост која се завршава све већом изложеношћу дјеце екранима. Морам нагласити да имамо родитеља који су одмах спремни на сарадњу како би помогли свом дјетету, али имамо и оних нарочито очева, који не желе да прихвате чињеницу да нешто није у реду и да су неопходни неки од стимуланса да би напредовали и стигли своје вршњаке.

Како се носити са ситуацијама, колико је  Ваша сарадња са родитељима важна карика за позитивне резултате?

  • Они су главни извор информација, зато је сарадња неопходна. Поред тога што се врши тестирање да би се утврдила тренутна способност дјетета, уз сарадњу посебан акценат је стављен на искреност. Само на такав начин првенствено ја, могу знати како дијете функционише, колико може, јер се на таквој основи раде даљи третмани. Када имате искривљену слику ту нема побољшања.

Све су то ситуације гдје су родитељи забринути и преплашени, јер сви ми желимо најбоље за своје дијете. Да ли има разлога за  стријепњу од одласка едукацијском рехабилитатору. Како се припремити за први одлазак дефектологу?

  • Зависи од дјетета, сам третман, програм, све зависи од индивидуалних способности. Неки ће одмах бити спремни за рад и сарадњу, док имате ситуацију да су дјеца затворена, тако да морамо ићи постепено кроз игру, јер је немогуће одмах извршити тестирање. Тек након неког одређеног времена прилагођавања, улазимо у програм. Сва дјеца се развијају индивидуално и ја волим ту редукацију психомоторике. То су методе у којима дјеца највише уживају, дијете се не везује, све је у покрету и они су ти који бирају активности.

Живимо у свијету напредне технологије и науке. У времену када сваког дана имамо нова сазнања, нека се надограђују, нека застаријевају. Колико је важно радити на себи, улагати у нова знања и едукације?

  • Након завршеног факултета увијек је постојала жеља да отворим дефектолошки кабинет , али нисам била довољно сигурна у себе и требало је још едукација за оно што радим данас. Али када се сложило искуство, подршка супруга, почела сам са радом тако да пружам индивидуалне дефектолшке третмане.
Фотографија уступљена Инфо центру

Један од третмана који спроводите као дефектолог јесте редукација психомоторике- појасните нам овај термин?

  • Редукација је третман покретом, то је метод који се користи да би дијете било свјесно себе у простору и времену у односу на друге људе.  Моторика и психа су повезани тако да редукацијом утичемо на свеобухватан развој дјетета. Оно кроз низове покрета и вјежби, вербалне налоге, чула, стимулише нервне ћелије које покрећу когнитивни, моторни и емотивни развој.
  • Креће се од потреба. Дијете се тестира, имамо вјежбе гдје доживљава сваки дио себе, свог тијела. Затим се користе вјежбе за координацију покрета, усклађеност покрета, горњих и доњих екстремитета, као што су вјежбе за уочавање и стабилизовање литерализованости, уочавање присуства другог, уједначавање тонуса те вјежбе за учење и препознавање ритма и контролу импулсивности.

Да би лијечење дало резултате и показало се као успјешно, стручњак мора стећи повјерење пацијента. Иако се чини да је то понекад само игра са дјецом, основа позадине је интеракција са њима, зато је родитељ важан фактор који мора бити укључен у израду свих индивидуалних циљева и планова.

  • Сваки родитељ мора бити упознат са методама и поступцима рада, јер ако они са својим дјететом не примјењују кући моје инструкције, нема резултата. Али сви они који се опредијеле за сарадњу и ако је неки блажи облик сметње, резултати су видљиви и не треба много третмана. Увијек наглашавам да је свако искуство дјеци важно, пустите их да падну, ходају боси да осјете и стимулишу свој нервни систем.

Да ли сте знали да се рапидно повећао број дјеце са аутизмом 1:15. Скоро свако друго дијете има проблем са изговором, док ћемо агресивност оставити за неку другу тему.

  • Морамо да радимо на приступу дјеци, умјесто свако НЕМОЈ, покушајте да употријебите „Можда си требао“. Морамо имати стрпљења али и поставити границе. Једном приликом је др Рајовић истакао да дјеца која не знају ходати уназад не знају ни одузимати, јер како наша тако и моторика дјеце је уско везана за логичко мишљење. Дјеца морају стећи сигурност у себе а ту смо им ми најбољи помагачи. Зато на тренутак оставимо своје мобилне уређаје и посветимо се нашој дјеци – закључила је Неђићева.

За крај, допустите дјетету да буде дијете, волите га, играјте се и мазите јер се тако стварају темељи за напредак.