На данашњи дан 1924. године преминуо је велики српски пјесник Алекса Шантић, аутор антологијских пјесама међу којима су „Остајте овдје“, „Емина“, „Вече на шкољу“, „Не вјеруј“ и „Претпразничко вече“.
Шантић је рођен 1868. године у Мостару, гдје је провео већину живота.
На почетку свог пјесничког стваралаштва био је под утицајем српских пјесника Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја и Војислава Илића, али је потом изградио властити пјеснички израз, карактеристичан по елегичним и родољубивим мотивима.
Највећу пјесничку зрелост Шантић је достигао између 1905. и 1910. године, када су и настале његове најљепше пјесме.
Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге, али и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ којем је и сам припадао.
Родољубива поезија је поезија родне груде и домаћег огњишта, а стихови неких од Шантићевих најпотреснијих пјесама говоре о патњи оних који заувијек напуштају отаџбину и одлазе у туђину.
Љубавна поезија великог српског пјесника из Мостара развила се под јаким утицајем севдалинке.
Амбијент његових љубавних пјесама чине баште, бехари, хамами, шадрвани, а дјевојке које се појављају у његовим стиховима су скривене љепоте, окићене ђерданима.
Био је оснивач Српског пјевачког друштва „Гусле“, а потом је изабран за првог потпредсједника мостарског пододбора „Просвјете“. Шантић је припадао мостарском кругу књижевника окупљеном око листа „Зора“, који је покренуо са Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем.
У Првом свјетском рату аустроугарске власти хапсиле су Шантића као истакнутог српског националисту.
За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 3. фебруара 1914. године.
