Kроз историју: Умро Вук Стефановић Караџић

0
107

Вук Стефановић Караџић је био српски лингвиста, филолог, антрополог, књижевник, преводилац и академик.

Најзначајнији је српски лингвиста XИX вијека, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог ријечника српског језика.

Рођен је 6. новембра 1787. године у Тршићу близу Лознице, у породици у којој су дјеца умирала, па је, по народном обичају, добио име Вук како му зле силе не би наудиле. Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака. Мајка Јегда, дјевојачки Зрнић, родом је из Озринића код Никшића.

Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних пјесама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност.

Подстакнут Копитаревим савјетом да напише граматику народног језика, Вук се прихватио овог посла, за који није имао довољно стручне спреме. Угледајући се на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. вијеку написао Аврам Мразовић Вук, успио је да заврши своје дјело. Његова граматика, коју је назвао „Писменица сербскога језика по Говору простога народа написана“, изашла је у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дјело је значајно као прва граматика говора простога народа.

Свјестан несавршености своје Писменице, Вук је прихватио примједбе Копитара и других научних радника, па је уз прво издање „Српског рјечника“ из 1818. објавио и друго, проширено издање своје граматике. У ријечнику је било 26.270 ријечи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ово друго издање граматике је неколико година касније (1824.) на њемачки језик превео Јакоб Грим.

Основна вриједност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој примјенио Аделунгов принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Ранији покушаји, попут Саве Мркаља, били су несистематски и неуспјели. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све знакове који су се писали иако нису имала својих гласова. Стари правопис је подржавала Српска православна црква и дио књижевника, који су у њему видјели очување везе културе и писмености са исповиједањем православне вјере.

У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању „Народних српских пословица“ из 1836. године. Караџић је 1839. године избацио јотовање гласова д и т у српском књижевном језику.

Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то вријеме био језик образованих људи.

Преминуо је на данашњи дан, 7. фебруара 1864. године у Бечу.

“Вуков језик” је признат за званични књижевни језик тек 1868, четири године након његове смрти.