Двадесет осам година ,,Новог Зејтинлика”

0
123

Ових фебруарских дана, враћам се поново у 1996. годину, једну од најболнијих за српски народ Сарајева и околине, на дане “пакленог примирја”, вријеме када је оружје умукло, а додатна туга се уселила у скоро сваки српски дом у сарајевским општинама. Дејтонска „правда“ протјерала је српско становништво, њихов завичај „поклонила“ ФБиХ, Србе осудила на болну сеобу.

И данас, када прелиставам ратна сјећања, често се зауставим на тужним страницама исписаним у јануарским и фебруарским данима 1996. године, када су сарајевски Срби из Грбавице, Враца, Вогошће, Илијаша, Илиџе, Хаџића, Рајловца, центра Сарајева и других мјеста остављали своја родна огњишта и одлазили у неизвјесност.

Конвоји туге, шибани вјетровима и сусњежицом, кретали су се преко Требевића, Пала и Романије. Поред оног што се из куће морало у завежљаје ставити за нови почетак у нигдини, очеви и мајке носили су своје мртве синове. Из породичних гробаља их ексхумирали да непријатељима не би приуштили задовољство черечења хумки и рушења њихових спомен-обиљежја. Умирање својих најдражих за слободу су преживјели, а ово друго, што би се могло десити ако их оставе на немилост крвницима, сигурно не би. Плакали су тих дана и небо и земља.

Остављали су Срби Сарајево да се радује туђој несрећи, кренули тамо гдје ће њихови најмилији наћи вјечни мир. Већина тих стаза, поливених очевим и мајчиним сузама, водила је преко Романије, апостолске горе, вјечне заштитнице слободе, правде и православља.

У сјећањима и данас, након пуне двије ипо деценије, чујем мајчин лелек, очев тешки уздах, често у кошмарним сновима додирујем њихове сузе, тјешим их иако знам да утјехе и лијека за њихове ране нема. Слушам како на таласима соколачке Радио-станице Романија у прохладним ноћима позивају становнике малог града да дочекају невољнике да им се нађу при руци, смјесте их у своје топле домове, узму крамп и лопату и пођу у Пољак поље, простор гдје се постављају темељи Малог Зејтинлика, да помогну механизацији која је отварала тврду романијску земљу за другу сахрану хероја са Грбавице, Враца, Илијаша… И, заиста, Соколац није скривао бол у тим тешким данима, показао је невиђену хуманост и доброту, брисао сузе неутјешним, храбрио их да истрају, преживе нову голготу, да живе за своје најмилије, за одласке на гробље, молитве за душе јунака, за њихове потомке. И данас чујем баритон свештеника Милорада, чија је молитва небесима предавала најбоље српске синове. Сада је и добри прота у друштву новомученика, служи небеску литургију.

Данима и ноћима стизали су конвоји туге до Малог Зејтинлика. По други пут, уз уморни и промукли мајчин лелек и потоке суза, у вјечност су одлазили они што животе уградише у темеље Републике Српске. Бројне су свјетске ТВ куће и агенције биле запањене сеобом сарајевских Срба. Промрзле колоне су се нашле у ударним вијестима. Нажалост, тадашња Србија је нијемо посматрала егзодус и патњу својих сународника. Ријетки су били медији у сестринској земљи који су пренијели потресне призоре на путевима у избјеглиштво. Захваљујући Влади Републике Српске, Удружењу Срба Сарајевско-романијске области у Торонту, прилозима вјерника Српског културног клуба Свети Сава, који живе у Хоктон Парку, предграђу Сиднеја, Црквеној општини Соколац, општини Соколац, Борачкој организацији општине Соколац, Борачкој организацији Сарајевско-романијске регије и Скупштини Града Источно Сарајево, у срцу Романије никао је Мали Зејтинлик, најтужнији дио српске земље на Балкану. На његовим капијама, у хладу храма Преподобне мајке Параскеве, дежура грандиозни крст који симболизује живот вјечни . На сивом крстоликом мермеру утиснуте су ријечи „Чекамо васкрсење мртвих“. Овај детаљ Малог Зејтинлика пројектовао је Бранислав Шаровић.

Када ступите на овај простор, гдје су најгласнији звуци језиве тишине, обузима вас посебан осјећај, оно што ни чувени Андрић у зениту свог стваралаштва не би могао описати. Задрхти перо у руци, срцу постане тијесно у грудима, очи се прикују за колону крстова исклесаних од прилепског бијелог камена по узору на оне у солунском Зејтинлику. Девет стотина педесет осам крстова казује трагику српског рода у потоњем рату. Ни најразорнији вјетрови романијски ту не могу угасити свјетлост свијеће воштанице и отјерати мирис тамјана, јер их Свевишњи држи у својим рукама.

Када уђете у свету тишину, притисути погледом са фотографија јунака, осјећате кривицу што сте међу живима, што им се у жртви нисте придружили. На челу бесмртне колоне, одмах уз темеље гробљанске капије, сахрањени су Ђуричићи – браћа Милан и Миломир, отац њихов Борко. Мајка Јела, све до смрти, свакодневно је обилазила њихово вјечно почивалиште. У Новом Зејтинлику 34 породице су сахраниле по два сина. У колони бесмртника су три брата Радоња: Митар, Марко и Млађо и три брата Цвијановића из Илијаша : Слободан, Цвјетко и Милинко . Нико и Милка Кошарац саградили су нови дом у близини гробља, да би могли чешће бити поред хумки својих синова – Спасимира и Миломира, који погинуше у истом дану. Душанка Фржовић из сарајевских Неџарића је дошла у Соколац да буде близу Новог Зејтинлика и својих најдражих – синова Горана и Зорана и супруга. Седмог фебруарског дана 2016. године мајци мученици је услишена молитва да се нађе у загрљају својих синова и супруга. Алекса и Љубинка Барјактаревић тугују у соколачком насељу Мајдани за синовима Гораном и Душком. Породица Дамјановић је на Чемерну изгубила два брата, двије кћери и сина. И они су вјечни мир нашли у каменитој романијској земљи. Међу свијетлим гробовима су и вјечна почивалишта три петнаестогодишњака – Слободана Голубовића, Миодрага Пукете и Саше Перића. Са браћом, у крилу гласиначке равнице и шумовите Романије, почива и руски добровољац Јуриј Павел Пилипћик. Имао је само 20 година када је погинуо на Нишићкој висоравни.

Ево имена новомученика, рођене браће, који страдаше за слободу свог рода чији посмртни остаци леже у „Новом Зејтинлику“.

Рајко и Ђорђо Грујић из Вогошће, Станислав и Бранислав Павловић из Илиџе, Будимир и Спасоје Рајић из Вогошће, Миломир и Спасимир Кошарац из Вогошће ( погинули у истом дану), Милан и Миломир Ђуричић из Вогошће, Драго и Јово Кнежевић из Сарајева, Миленко и Раденко Андан из Илиџе, Срето и Петар Тодић из Старог Града, Алекса и Драган Стјепић из Илиџе, Митар и Милан Васић из Илиџе, Милутин и Симо Ћосовић из Илиџе, Срето и Јово Плакаловић из Старог Града, Димитрије и Петар Билал из Илијаша, Зоран и Драган Крајишник из Илијашa, Горан и Душко Барјактаревић из Илијаша, Славко и Станислав Стојановић из Илијаша, Благоја и Петко Марковић из Вареша, Мирко и Маринко Росуљаш из Илијаша, Ђорђо и Рајко Буњевац из Илијаша, Јанко и Страјко Окиљ из Илијаша, Перо и Мирко Кењић из Илиџе, Жарко и Бошко Вученовић из Илијаша, Јанко и Здраван Дамњановић из Илијаша, Зоран и Горан Фржовић из Неџарића, Драгутин и Митар Вујић из Илијаша, Славиша и Зоран Симић из Вогошће, Васо и Лука Јањић из Илиџе, Алекса и Драган Тамбур из Рајловца, Миливоје и Рајко Лакић, Ратко и Јанко Столица из Илијаша, Велибор и Далибор Вановац из Илијаша, Мирослав и Стојан Симендић из Вогошће, Ратко и Неђо Ђукановић из Вогошће и Зоран и Божидар Костић из Илијаша.

Ако се овој тужној нисци дода још преко 900 имена јунака сахрањених у Новог Зејтинлику, схватићете тежину трагедије коју је доживио српски народ на овим просторима у борби за слободу.

Само неколико километара сјевероисточно од Новог Зејтинлика, поред пута Соколац – Кнежина, у насељу Копјевићи, налази се гробље гдје су сахрањена 53 борца погинула на оловском ратишту. Ту их је најближа родбина из њихових села око Олова пренијела након Дејтона. Крстови, као и у Новог Зејтинлику, од прилепског бијелог мермера. Исте су судбине новомученци који сањају сан праведника уз хуке таласа ријеке Биоштице.

И на бројним другим мјестима диљем Романије су хумке ратника, оних који живот дадоше за слободу и будућност српског рода. О великој жртви свједоче манастир Свети великомученик Георгије на Равној Романији, на чијим унутрашњим зидовима, умјесто фресака, стоје имена 4.000 погинулих припадника Војске Републике Српске са подручја Сарајевско-романијске регије , централно спомен-обиљежје у центру Сокоца са 1.170 имена погинулих српских војника са истог простора, те спомен-обиљежја у Ћаваринама, Соколовићима, Барама и у старом гробљу Градац у Сокоцу. На подручју општине Соколац живи нешто више од 13.000 становника, а у утроби романијске земље у минулим годинама сахрањено је близу 1.500 српских војника.

Гласно опомиње тишина Новог Зејтинлика све који заборавише на голготу, оне који се данас грле са убицама, лопове и ратне профитере који су на костима погинулих зидали властито богатство. Тих нема на Задушнице да дођу у тај свети простор. Не смију да сврате. Свјесни су да би им се руке окамениле када би покушали да се прекрсте над свјетлошћу која исијава из хумки новомученика. Долази најближа родбина, пријатељи и саборци у вријеме обиљежавања дана Прве и Друге романијске бригаде, на крсну славу Војске Републике Српске – Видовдан. Борачка организација општине Соколац, општина Соколац и град Источно Сарајево брину о одржавању овог спомен-комплекса. У томе, гледајући на значај овог парчета свете српске земље, симболично учествује Влада Републике Српске.

У мајци Србији још увијек не знају колику су цијену слободе платили Срби с друге стране ријеке Дрине. Политичари, лажни пацифисти, жбири, чланови армије невладиних организација и „независни“ новинари извињавају се џелатима, а не свраћају у Нови Зејтинлик, гдје почива младост Сарајевско-романијске регије. Страхују да не увриједе убице и свјетске моћнике.

У предизборно вријеме, у трци за гласачима и гласовима у Српској, Нови Зејтинлик се, нажалост, максимално експлоатише, а заборавља у првом дану када властодршци зајашу удобне фотеље.

И овај текст обојен тугом, има циљ да каже истину о борби српског народа на простору Сарајевско-романијске регије, јер су , нажалост, још увијек на сцени лажи, подметања, необјективно тумачење оног што се десило у минулом ратном времену. Још увијек нисмо дошли у стање које би омогућило разуму право гласа, да се реално сагледа трагика најсвјежије ратне прошлости, што је непремостива препрека корацима у будуће вријеме. Болно је да не можемо прихватити истину о страдању других. То је преголем гријех према жртвама било које вјере и националне припадности. Не смијемо заборавити да су, како написа новинар и списатељ Миодраг Попов, „сузе исте вјере“.