Насиље над вршњацима није дјечија игра

0
178

Вршњачко насиље, које током школовања доживи сваки четврти ученик, одрасли неријетко посматрају као дјечију игру, а посебно забрињава што многи дјечаци и дјевојчице жмуре на малтретирање својих другара пружајући тако прећутну подршку насилницима.

У посебном извјештају о вршњачком насиљу у васпитно-образовним установама, који је сачинио Омбудсман за дјецу Републике Српске на основу резултата упитника спроведеног међу 5.701 средњошколцем, наводи се да је око 24 одсто испитаних било жртва насиља током школовања.

Само у овој школској години неки облик насиља у школи претрпјело је око десет одсто дјечака и дјевојчица од првог до трећег разреда средње школе, што, према ријечима омбудсмана, указује да је неопходно системски више и снажније приступити овом комплексном проблему, те јасније и гласније послати поруку “стоп насиљу”.

У документу који ће се наћи пред посланицима Народне скупштине РС на сједници заказаној у марту стоји да се највећи проценат одговора на питање ко је починилац насиља односио на ученика из школе.

Омбудсмана забрињава чињеница да су ученици навели да је у пет одсто случајева насиље почињено управо од стране оних који би требало да заштите жртве, зауставе и спријече било који облик насиља.

Према перцепцији ученика, најучесталија врста насиља је вербално, социјална искљученост, физичко насиље, занемаривање, те насиље путем интернета и сексуално.

На питање гдје се у школи дешава насиље 46 одсто ђака је рекло да је то у учионици, а високи проценти односе се на дворишта и школске ходнике.

– Мјесто гдје дјеца према законским регулативама треба да буду безбједна и заштићена су, према подацима ђака, мјеста на којима се дешава насиље – наведено је у извјештају Омбудсмана РС.

Изостанак реакције

У документу је истакнута забринутост због одговора ученика који упућују на то да се у многим случајевима малтретирање не схвата озбиљно будући да је око 31 одсто испитаних рекло да није било реакције на пријаву насиља или је схваћено као дјечија игра. Ђаци су истакли да су у 56 одсто случајева пријаве насиља реаговале разредне старјешине обављајући разговор, док су се центри за социјални рад укључили у свега један одсто случајева.

– У пракси се често вршњачко насиље посматра као “уобичајено понашање које представља дио одрастања дјеце”, због чега једним дијелом остаје непрепознато, односно изостане реакција на насиље. Тек када оно постане бруталније или када сукоб ескалира, онда се почиње са предузимањем одређених активности, иако је и раније било назнака да се нешто дешава и да постоји одређени проблем – упозорава се у извјештају и додаје да пут ка нултој толеранцији насиља мора бити заједнички циљ и заједничко залагање свих актера у области права дјеце.

Омбудмсан наводи да се из одговора како млади реагују на насиље може закључити да је дјеци потребно прилагодити едукације и учити их о начинима реаговања на насиље будући да је око 35 одсто испитаних навело да су само посматрали насиље и нису се мијешали у сукоб јер их се не тиче.

– Иако охрабрују подаци да су дјеца у већем проценту реаговала, не смијемо занемарити и одговоре који указују на нереаговање, што, у ствари, представља подржавање или оправдање насиља – наглашава се у документу.

Иако су посљедњих неколико година о питању заштите дјеце од насиља у Српској учињени значајни помаци, омбдусман констатује да је, и поред бројних међународних докумената, домаћих законских и подзаконских аката, насиље над дјецом и међу дјецом и даље присутно.

– Посебно забрињавају случајеви вршњачког насиља који се јављају у све млађем узрасту, што упућује на неопходност да се у рјешавање проблема укључе и други субјекти заштите попут центара за социјални рад, ментално здравље, полиције јер насиље није само проблем школе него и породице, па и шире друштвене заједнице. Неопходно је подстицати и унапређивати сарадњу и међусобну подршку како између ученика и школе, тако и између родитеља и школе. Школа посебну пажњу у креирању и спровођењу активности треба да посвети дјеци, уважавајући њихово право на мишљење и учешће у доношењу одлука које их се тичу, будући да сама дјеца најбоље знају са којим се све проблемима суочавају – наводи се у извјештају Омбудмсана за дјецу РС.

Проблем већи него што се приказује

Социолог Иван Шијаковић сматра да се константно ради на неким мјерама у школи, али да се и даље ништа озбиљније не предузима о питању вршњачког насиља.

– Просвјетни радници, али и друге службе би требало да реагују на сваки, па и најмањи облик вршњачког насиља, јер је то клица свих насиља која касније настају у друштву. Дјеца школског узраста се спонтано почињу припремати за све непослушности које касније у животу настављају. Ријетко ће несташно дијете у смислу вршњачког насиља израсти у добру особу. То је један у 1.000 случајева – казао је Шијаковић за “Глас”.

Он тврди да је проблем знатно већи него што се то у јавности приказује, наводећи да је рјешење потребно тражити у правилницима, који ће појачати школску дисциплину.

– У школе је потребно увести оштрије казне. На примјер, да се насилна дјеца на неко вријеме удаље из школе. Такође, наставницима и професорима је потребно дати много више слободе да уочене ствари кажњавају одређеним дисциплинским мјерама – рекао је Шијаковић нагласивши да је васпитна улога школе ослабила и да је данас у образовању све допуштено јер је комплетно друштво дошло у ситуацију да за све има оправдање, па и за негативне појаве.

С друге стране, каже Шијаковић, потребно је казнити и оне ђаке који лажно пријављују проблеме, па многи просвјетни радници, када се деси озбиљнија ситуација, помисле да је ријеч о шали.

– Проблем друштва је што се припрема да све толерише и да помјерамо ту границу до те мјере да је свако може прекорачити – казао је Шијаковић.

Психолог Јелена Зелић, која путем савјетодавне линије “Плави телефон” разговара са дјецом, каже да су ђаци чести саговорници с друге стране линије, а јављају се управо због вршњачког насиља, како физичког, тако емоционалног, па чак и сексуалног.

– Дјеца се обично жале да наилазе на неразумијевање или недовољно адекватан третман у кризним ситуацијама у школама, што може бити резултат тога да су запослени преоптерећени или нису довољно едуковани како да поступају у таквим ситуацијама – казала је Зелићева за “Глас”.

Искуство и пракса, прича Зелићева, показују да се у тим кризним ситуацијама не дјелује довољно ажурно.

 – Ниједна ситуација у таквим случајевима није безазлена. Више ћемо изгубити ако на неку “дјечију игру” не реагујемо, него ако изаберемо да се томе посветимо, па макар и у едукативне сврхе – рекла је Зелићева.

Према њеним ријечима, запослени у школама треба да искористе сваку прилику и ситуацију како би се дјеца едуковала да препознају насиље, коме да се јаве и шта да ураде.

Друштвене мреже

У извјештају се наводи да 36 одсто ученика сматра да се на смањење вршњачког насиља може утицати уз помоћ радионица у организацији стручних служби, а занимљиво је да дио младих наводи да је проблем могуће ријешити кроз кампању путем друштвених мрежа.

– Подаци указују на креативност и иновативност дјеце, али и могућност ширег дјеловања у овој области и укључивања комплетне заједнице – наводи се у извјештају.