На гробљу у Братунцу данас ће бити служен парастос за српске борце погинуле на сарајевском ратишту, поводом 28 година од преношења њихових посмртних остатака из сарајевских општина на ово гробље.
Из Борачке организације у овом мјесту саопштено је да ће након парастоса за 185 српских бораца из Хаџића и других сарајевских општина, бити положено цвијеће и одата почаст погинулима код спомен-крста у том дијелу гробља.
Парастос се организује поводом 28 година од егзодуса Срба из сарајевских општина Хаџићи, Илиџа, Рајловац, Вогошћа, Илијаш, Грбавица, те дијелова Старог града и општине Центар Сарајево.
Парастос ће бити служен у 11.00 часова.
Одавање почасти погинулим борцима са сарајевског ратишта организују Удружење „Сарајевски Срби“ и Борачка организација из овог мјеста.
У марту 1996. године исписане су бројне појединачне трагедије локалног становништва, због чега је Дејтонски мировни споразум за сарајевске Србе асоцијација на највеће послијератно протјеривање народа са својих огњишта.
Српски борци Сарајевско-романијске регије током Одбрамбено-отаџбинског рата зауставили су 35 офанзива муслиманско-хрватске војске и одбранили своје домове.
Према релевантним историјским и званичним подацима, егзодус је почео 17. фебруара 1996. године на православни празник Задушнице, јер је планирано исељавање Срба са ових подручија требало да буде 19. марта 1996. године.
Међутим, представници тадашњег ИФОР-а дијелили су летке да је тај рок помјерен за 23. фебруар, односно мјесец дана раније од договореног.
Међународна заједница саопштила је да ће 23. фебруара полиција муслиманско-хрватске федерације ући у Вогошћу, Нови Град и Центар, 29. фебруара у Илијаш, 6. марта у Хаџиће, 12. марта на Илиџу и у Трново, а 19. марта у Ново Сарајево и Стари Град.
Осим тога што су српски цивили морали да спакују најнужније ствари и крену у неизвјесност, многи становници Илијаша, Грбавице, Хаџића, Вогошће и Центра кренули су да откопавају посмртне остатке својих најмилијих не желећи да муслимански вандали скрнаве њихове гробове.
Посебан проблем представљала је управо чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба.
Бројни извори указују на чињеницу да је Српско Сарајево тада представљало јединствен случај у бившој БиХ по томе што се Дејтонским мировним споразумом од више од 150.000 људи који су одбранили свој град захтијевало да у миру пристану на власт ратних противника.
