БАКА РАДА БОШКОВИЋ СА РОМАНИЈЕ – СТУБ ПОРОДИЦЕ И ДРВО ЖИВОТА ИЗ КОЈЕГ СЕ РАЂАЈУ НОВЕ ЛОЗЕ

0
1189
Фотографија уступљена Инфо центру

ПРИРЕДИЛА: Ведрана Реновица

Колико смо себи пута поставили питање „Шта је живот“? Које га нити ткају, ко је одредио да баш ми будемо уписани у дрво живота као плод оних који су остали иза нас и рођени ради оних који долазе?  Живот нас ломи као грану, да би се опет изнова и изнова родили. Јачи, отпорнији на вјетрове које нам доноси сурови свијет, да се као феникс дижемо и живимо, течемо као ријека да би сва љубав и снага остала нашим потомцима.

 И тако једна ријека живота тече од 1943. године када је рођена бака Рада Бошковић у породици Томчића, на својој Романији, гдје данас живи и  проводи дане у кући са својом јетрвом истоименом  Радом.

  • Била сам женско дијете међу четири брата, четири моја јунака од којих је данас само један жив. Сјећам се да су ме облачили по посљедњој моди, све сам прва имала па и први четвртасти сат. Али сам радила послове скоро као они. Једном приликом са 18 љета брат Срето ми је нашао посао у Сарајеву да ме ријеши терета, али остала браћа нису хтјела ни да чују, зато сам остала овдје.

Њена браћа, соколови, пробали су надокнадити љубав оца, коју нажалост није осјетила, јер је погинуо када је имала само шест мјесеци. Ране су ране, ма колико мали били. Иста је остала за сестром која је погинула са само седам година.

  • Само мајка зна како нам је било, али нас је својом снагом одгојила и од нас направила праве људе и домаћине. Како је она нас пазила, тако смо и ми њој помагали. Сјећам се када ми је причала да су је тешко ранили, а  сестру Дану убили док су бјежале од стријељања. Тада губи и мужа, мог оца, а од куће су нам остали само спаљени темељи. Сјећам се њених ријечи да је носећи на леђима мене и још једног брата на путу за Горњи Милановац, док смо бјежали, размишљала  шта би било да Дрина све однесе. Ипак за своју дјецу је истрајала. У Србији смо живјели у качари ( стара кућа гдје су се одлагале каце) коју су за нас преуредили. Тамо смо били прихваћени као своји. Касније смо се лијепо снашли, браћа су почела радити, и могло се живјети, али жеља је била само једна, вратити се кући за којом се толико чезнуло.

Крстили су је у Чачку. Свештеник који јој је био кум намјени јој име Сунчица. Тако се и Сунце вратило у село. Кућа је била уништена, али дан по дан се градило, дјеца слушала, радила и градила. Мушки радили па по степеницу градили, борили се.

  • Удала сам са 20 година. Иако сам свог покојног супруга одбила први пут, судбина ме опет спојила са Славком након годину дана. Како су нам тада говорили били смо суђени једно другом. Мајка је била за домаћинску кућу, али браћи је било тешко, знало се гдје има домаћинлука ту и кожа од посла оде. Мој муж је био прави домаћински син иако су говорили да на Романији ни шипурак не рађа, ја сам отишла за својом срећом.
Фотографија уступљена Инфо центру
  • Иксан је навикао радити и кући, па као прва снаха сам наставила послове док није дошла и друга снаха Рада. Прва се родила Драгана, онда Слађа и најмлађа Мирјана. Знало се и тада, да женско дијете родитељима никад врата неће затворити. У то вријеме неки се и нису веселили што су све женска дјеца. Славку није сметало играјући са њима увијек је говорио „иљадиле се тати свом“. Зна Бог коме ће дати кћери, а коме сина. Мени је дао зетове који су за мене као синови били и остали до данас.

Била је кућа Бошковића права домаћинска кућа. Имали су преко 300 оваца. Знале су снахе и свекрва за дан ошишати по стотину оваца , па на бунар „Живу воду“, цијели дан ложити ватру и прати, па онда ткати. Колико су биле вриједне, толико су се поштовале. Све што те снађе у животу некима прође, али сузе низ стара лица мајки којима је рат узео оно најмилије и данас теку.

  • Знала сам говорити мом Славку да некад терет не могу издржати. Он сав миран, увијек ми је говорио, полако дјеца су од напретка све ће оне тебе замијенити. Тако је и било. Са Славком сам се слагала, да никад није било да нисмо говорили пола сата.

Сваку рану зацијели ново рађање. Бака Рада каже да није сама, да су јој данас највећа срећа дјеца и унучад која је често обилазе. Поштују је и славе славу. Рада са 81 годином може и спремити и окупити најмилије. Још важи правило да је она стуб породице, дрво живота из кога се рађају нове лозе.

  • Када ми се први унук Илија родио, нико није био срећнији од мене, и онда су се рађали и остали: Јована, Срећко, Марија, Сара и Миљан. Имам шесторо унучади и хвала Господу Богу дочекала сам да се роди осам праунучади и девето је на путу. Задовољна сам како својом дјецом тако и Невеном, која је као и моја. Волим их све исто. Не може се то раздвојити. Никада нисам дочекала од њих да чујем нећу и не могу.
Фотографија уступљена Инфо центру

Живот је да се живи да се побиједе искушења, надјачају боли које се носе у срцу. Бака Рада каже, данас имамо превише свега, живимо у изобиљу, а пуни незадовољства. То треба мијењати. Некад нам је било довољно мало жаре и брашна. Ако ћемо слушати савјете старијих, нека овај буде тај који ћемо запамтити.

„ Слога међу људима и васпитање дјеце у кући гдје се мајка и отац слажу, само могу донијети срећу и здравље“.

 

*Свако копирање, умножавање, објављивање цјелине или дијелова овог текста без навода имена аутора или сајта „Инфо центра“ Соколац представља повреду ауторског права и кривично дјело.