Припремила: Жељана Поњарац
У селу Мангурићи, у околини Општине Соколац, служен је парастос невино страдалим жртвама Другог свјетског рата 1942. године.
Породица Крунић, након 82 године од гнусног злочина који су над житељима овог села починиле усташке снаге, одлучила је да подигне Спомен-плочу у циљу обиљежавања страдања невиних жртава Другог свјетског рата 1942. године, као и сазнавања имена свих жртава.
Проректор за науку, истраживање и развој Јелена Крунић, обратила се присутнима, а њен говор преносимо у цјелости.
Окупили смо се на овом мјесту да по први пут обиљежимо мјесто страдања невиних жртава Другог свјетског рата и помолимо се за њихове напаћене душе. Ово је мјесто бола и туге, мјесто ћутања и немара. Страшно је сазнање да се раније није успјело ово мјесто означити. Нисмо успјели да имена страдалих данас поменемо и поставимо на спомен плочу. Болно је сазнање што се о овом злочину и сличним страдањима није смјело нити говорити, а камо ли посјећивати и обиљежети. Још болније је да овај гнусни злочин никада није процесуиран, за њега није нико одговоран, а није познато да ли је негдје забиљежен.
Ћутало се 82 године!
Ипак нити ћутање, нити олако прелажење преко ратних жртава као и њихово ниподаштавање није избрисало сјећање код потомака а првенствено код преживјелог очевидца злочина, Дане Ћајић рођене Крунић. Дана живи у Новом Саду, а због својих поодмаклих година није овдје данас са нама. Ради истине пренијећемо њено казивање овог трауматичног догађаја. Догађаја којег се до детаља сјећа иако је тада имала 7 година и са њим живи 82 године. Протекло вријеме га није потисло у заборав.
Познато је да су током прољећа 1942. године усташе подузеле офанзиву у источној Босни којом је требало учврстити власт Независне државе Хрватске на граници са Србијом. Сазнајући да припадници „Црвене легије“ крећу из правца Сарајева, а поучени искуством Првог свјетског рата народ се дао у збјег. Једни су се упутили ка Дрини, тј. Србији, други у шуме и пећине, а понеки су остали на својим огњиштима. У вријеме ових догађаја на овом мјесту се налазе двије куће Крунића: Ристова и Димитријева, познатијег као Малкан. Један дио Ристове породице, њих 6 чланова одлучио се да пође у Србију. Успјели су. Други дио породице као и породица брата Малкана склонила се по пећинама. Одмах након овог егзодуса усташе (муслимани) из околних села често су обилазили опустошена села, вршили „чишћење“ и гдје год би затекли живе душе на звјерски начин су их убијали. Бјежећи пред њима једна група невољника из оловских села смјестила се у празну кућу Малканову. Овдје су мислили да су безбједни из разлога што су у другој кући Крунића боравили бранитељи српског народа- четници.
Ноћ уочи злочина вратио се у свој дом Малкан, солунски добровољац и супруга му Јованка рођена Којадиновић, осамнаестогодишни син Милош, тешко болестан од тифуса, седмогодишња кћер Дана и трогодишња Милана. Затекли су кућу пуну, углавном жена и дјеце. Није познато колико су времена овдје боравили, зна се да је међу њима било обољелих од тифуса. Сутрадан у рану зору Малкан је пошао да тражи брашно. Тог суначног дана док су још сви били у кући чуо се повик усташе, усташе! Настала је вриска, а извана је допирао звук хармонике. Одвалили су врата и почели да пуцају. Мајка Јованка је стала испред своје дјеце, тако да је прва погођена и како каже Дана, намјање је патила. Мртва је пала преко кћерки. Дана се сјећа да су усташе тражиле од њеног брата да устане. Како то није било могуће уз погрдне ријечи заклали су га. Са крваваим пиром наставили су са осталима. Потом су на средини просторије прикупили све што је могло да гори и запалили. Дана се успјела извући испод мртве мајке. Видјела је брата са окрваваљеном бијелом кошуљом, а у углу је неки младић са отвореним стомаком јаукао. Испод лешева подигла се једна дјевојка која је у наручју држала малог брата окрвављење руке. Упитала је Дану да ли може да хода и да треба да изађу прије него ли се ватра разбукта. Дана је замолила да јој помогне да сестрицу одвоји од мајке. Дјевојка држећи брата у наручју успјела је да Дану повуче и тако се спасе. Мала Милана остала је унутра, плачући. Дану је отац нашао у једној удолини, сјећа се да је трава била до кољена. Отац је негдје водио а на путу су се наилазили на укажене лешеве.
Из једног извора објављеног на интернету 2007. године под наслов „Да се не заборави“ сазнајемо да су пред Малкановом кућом десио још један злочин. Једна малда дјевојка са двогодишњим братом Богданом у наручју бјежећи од усташа који су у Дуганџицима живог пекли Тодора Бунијевца изгубила се од својих и нашла овдје. Сустигле је усташе. Пала је рањена преко свог брата. Иза усташа је ишао један њихов дјечак, који је примијетио да је Богдан жив. Потрчао је својима. Вратили су се и убили су га. Рањену дјевојку су пронашли четници и повели у Цврчице. Жртве овог злочина унакажена и угљенисана тијела, сахрањена су на мјесту страдања.
Најмање што смо могли учинити јесте да подигнемо ово скромно обиљежје и скинемо вео заборава, а дањашњим паростосом и чином освјештања помогнемо да њихове напаћене душе коначно нађу мир. Нека нам опросте што смо дуго ћутали и дуго били немарни. Обавеза је да се што прије коначно сазнају и имена страдалих и да се достојно сахране.
На покољенима је да се ово стратиште не заборави и да урадимо све што је у нашој моћи да се то више никада, никоме и нигдје не понови. Да би његовали културу сјећања неопходно је мапирати и истражити не само српске жртве већ све жртве без обзира на вјеру, нацију, поријекло и идеологију.
Нека они који су страдали науживају се вјечности небеске!
Имена познатих жртава су Крунић Јованка, Крунић Милош, Крунић Милана, Савић Ана, Савић Лука, Савић Душан и Мумовић Богдан. У Мангурићима и околним засеоцима пострадало је преко 40 жена и дјеце од усташа средином 1942. године, за чија имена се још увијек није сазнало.
