У рубрици „Времеплов“ присјећамо се текста из Соколачких новина, објављених у новембру 2014. године, који је приредио тадашњи новинар и уредник Велемир Елез.
У близини девeтачког бунара, на мјесту гдје се укрштају шумски путеви којима се деценијама превози црногорица до романијских пилана, на осами, изложена вјетровима и ударима громова, поносно и пркосно расте и чува тајне далеке прошлости најчувенија јелика на Дветаку. У њено дебло, прије скоро шест деценија, уписано је име човјека чији су живот узели удбаши 1945. године. Били су то они што прогонише борце Југословенске војске у отаџбини, јединице састављене од припадника поражених војска, најчешће од бивших усташа и црнокошуљаша, којима су нове власти обећале живот ако убију што више младића који нису тражили милост од црвених. Мастиљавом оловком, како кажу на Романији, уписано је на јелици име капетана Боривоја Деспотовића, команданта Копаоничке бригаде, која је била у саставу Расинског корпуса. Испод стабла и данас стоје обриси гроба, вјечног почивалишта капетановог. Истина, више је тих камених знакова, којима је хумка опасана, прогутала земља, али има их довољно да „свједоче“ да је ту, у хладу, испод споменика који расте, гроб са посмртним остацима, како приче мјештана говоре, капетана Бора.

Хтјеле су горосјече јелу оборити и у даску претворити, али нису то дали житељи Грбића, села на чијим плећима лежи Деветак планина. Деценијама није се смјело гласно проговорити о тајни коју чува деветачка јелика. Причало се о томе у ријетким приликама, на славама, сијелима и посијелима, када ракија узме под своје и када су „очи и уши“ власти далеко од Деветака, али само у друштву провјерених пријатеља.
Осамдесетогодишњи Радомир Кнежевић из Грбића један је од оних који је убијеђен да је капетан Деспотовић убијен на падинама Деветака и да почива под јеликом у близини деветачког бунара. Сахранили су га и у кору дрвета утиснули његово име његов отац Лука и комшија Миле Ђерић, који поодавно нису међу овоземљанима. Када би кише и сњегови избрисали слова, чобани би их обнављали, да трају и свједоче о страдању младића испод Деветака. Посебно пажљив био је Тодор Кнежевић, који је деценијама чувао стада оваца по Деветаку, човјек који је због симпатија према четничком покрету робијао. Била је то, како вели Радомир, велика храброст у том времену, када су као звијери прогоњени сви који су били против Титове власти.
Давно су под земљом капетан Бора и они који су га , под окриљем ноћи, ризикујући свој живот, сахранили под деветачком јеликом. И оне друге – прогониоце, безбожнике и убице стигла је божија правда. У одајама пакла покушавају окајати гријехе. „Смрт је највећи и најсигурнији осветник“, рече велики Андрић.
Дошло вријеме да се и о тим злим временима истином проговори, да се без страха траже гробови оних који нису хтјели живот „купити“ газећи заклетву отаџбини. Један од њих био је капетан Боривоје, који је како младић кренуо из свог подкопаоничког села Градац на војне школе. Било је то у вријеме Краљевине Југославије, када су тежачке породице ријетко синове слале на велике школе, а кћери никако. И тада и данас српској породици је огромна част имати сина официра. Завршио је Бора високе војне школе и предао се фанатично свом позиву, убијеђен да само тако може извршити оно што је потписао у тренуцима када се заклињао отаџбини. Службовао је у Марибору, брусио војнички занат у „дежели“, која је стајала наспрам Аустроугара, одакле су често стизали убилачки походи на земљу у срцу Балкана.
Стигло је друго свјетско страдање. Многи погазише заклетву и окитише се фашистичким знамењем. Капетан Боривоје је остао у строју који није хтио да погази заклетву краљу и отаџбини. Прошао бројне битке, страхоту и имирање своје браће. Није се поколебао ни у тренуцима када су црвени прогласили побједу. У повлачењу припадника Расинског корупуса, у којем је обављао дужност команданта Копаоничке бригаде, стигао је на Деветак планину, гдје су чекале засједе братоубица. Сахранили су га у близини деветачког бунара, под јеликом која му је и дан- данас спомен-обиљежје.
Милан Ђокић из Пецке код Ваљева годинама се бави трговином. Долази често и на подручје Републике Српске . Трага Милан за својим ујаком Бошком Маринковићем, за кога се претпоставља да је као припадник Југословенске војске у отаџбини погинуо на Романији. Чуо је од романијског трговца Неша Орашанина причу о гробу под јеликом на Деветаку. У пратњи Звонка Бајагића из Власенице, Милан се обрео у кући Кнежевића у Грбићима, гдје му је старина Радомир казивао о погибији Боривоја Деспотовића. Ријешио је да пронађе неког од његових сродника. Уз помоћ Петра Мирчетића, човјека који се бави изучавањем прошлости, дошао је до Горана Деспотовића, Боривојевог братића који живи у Брусу.
У смирај овогодишње љета су са Миланом на Романију стигли Борини братићи Горан и Воја, њихови унуци и Петар Мирчетић. Походили Грбиће, посјетили чувену деветачку јелику, помиловали кору дрвета у којој и данас стоје трагови слова исписаних мастиљавом олоком романијског тежака, запалили свијеће воштанице и додирнули хумку свог стрица Боривоја. Чули и Радомирову причу. Засузили над казивањем старине. Нашли су се у истом дану и на соколачком „Малом Зејтинлику“, гдје почивају они што су, вођени идејом њиховог Боривоја, дали живот за свој род у посљедњем рату.
-Годинама се ми, сродници нашег стрица, питамо гдје се налази његов гроб. Чуле су се приче да је пребјегао у Италију, Француску, да је погинуо у Бојнику, на истоку Србије и ово што смо сазнали недавно – да почива на Деветаку. Поодавно нема међу живима Бориног оца Милорада, солунског добровољца, мајке Стане, браће Тома, Мисе, Радомира и Видосава, сестара Драгуне и Наталије. Остали смо ми, братићи, унуци, праунуци да сазнамо гдје Бора почива. Срећни смо да смо срели људе – Кнежевиће у Грбићима, који са својим комшијама нису дозволили да се избришу сјећања на страдање на деветачким висовима након завршетка Другог свјетског рата. Нисмо још увијек сигурни да наш Бора почива испод јелике у Деветаку. Желимо да сазнамо истину. Радићемо оно што дозвољавају прописи БиХ, РС и Србије – причао нам је
Горан и најавио нови долазак на Романију.
И даље деветачким путевима, поред јелике која чува гроб копаоничког капетана, возе црногорицу у романијске пилане. Олује и громови ударају као и раније. Дрво споменик, на осами, одолијева невремену. Расте и свједочи о тренуцима када су душмани узели живот команданту Каопаоничке бригаде. Кроз њено коријење струји Борина душа. Ишчекује дан када ће капетанови сродници доћи да преузму његове земне остатке. Радује се што ће Бора коначно наћи вјечни мир под Копаоником, у родном селу Градац, поред својих најдражих. Дио капетанове душе остаће заувијек у њеним жилама и на висовима древне планине. Она ће наставити живот на раскршћу шумских путева, да самује и прича о смутним временима, да прати како на деветачком бунару жеђ гасе пастири, чувари шума и дрвосјече.