Прича ПЕКИЈА

0
373
Фото: Архив, Соколачке информативне новине/СИН/

У рубрици „Времеплов“ присјећамо се приче из Соколачких информативних новина (СИН), објављене у априлу 1998. године, коју потписује новинар  Велемир Елез.

Рођен је у вријеме када је овај вијек још био у пеленама. Био је 11. јул, када су Петровске ватре са његовог Млађа слале, по ко зна који пут, свјетлост Гласиначком пољу и најављивале радост сутрашњег дана.

Десило се то прије скоро 94 године у једној брвнари, у Ћаваринама, селу коме су често завидјели због воћних бехара и богатог рода шљиве. Родила је Мара Петра и сутрадан умрла.  Кратко је било њено радовање. Душу је испустила на Петровдан, дан који је њеном сину име у крштеницу уписао.

Тако је почео живот Петра Пекије Марића, сада стаменог старине који пркоси годинама, спремног да у пензији испрати стољеће буна и ратова.

Ни сам не зна због чега је добио надимак Пекија. Тако га сви ословљавају и неријетко се изненади када га позову крштеним именом.

Запамтио је Петар пет ратова. Све их је у памћење записао и безброј пута у доколици препричао, да се не заборави. И данас је спреман набројати сва села око Прибоја на Лиму, гдје је са својим Ћаваринцима боравио у избјеглиштву у току Првог свјетског рата. Волио би још једном прошетати по Милијеши, Богдануши, Кућиштима и другим селима поред плаховитог Лима и додирнути дјечачке успомене.

Можда тамо неко живи од његових вршњака. И сада Пекија осјећа швапску осионост и ударце бичева када су их сточним вагонима возили у добојски логор у коме се масовно умирало. Многим је родовима српским у тим казаматима траг затрт, а Петар је имао срећу да се уочи Митровдана врати у Ћаварине.

Куће изрешетали швапски топови, стоке нигдје. И пси нису могли издржати терор туђина. А шљива родила као никад, воћњаци на земљу пали.

Сушили смо шљиву и тако смо глад побиједили и доживјели да видимо како се под ударом српског војника руши велика Аустрија, прича нам Петар детаље као да је те догађаје педантно биљежио.

Сваки рат је имао поприличну количину српског страдања и умирања и због тога Пекија не жели да помиње преклане вратове, писак нејачи због којих Романија никада није могла потпуно са својих међа скинути црнину.

Заволио је још у раној младости Петар дрво, постао мајстор и без школе, градио оно без чега се не може живјети – куће.

Срби су народ који, како нам рече Пекија, живот проведу градећи куће. Ратови су их рушили, а Срби градили, свјесни да ће то учинити и њигхови потомсци.

Пуне три године након Првог свјетског рата, Петар је градио другима куће, а своје није имао. Сузе мајчине за погинулим синовима су га пекле. Није осјећао умор, и ноћ и дан мајсторисао, само да би они које је рат у црно завио , бар на тренутак, бар на тренутак осјетили лагану радост.

Кажу да човјек мора имати мекану душу, неке тајне осјећаје, да би дрво у његовим рукама попримило облик који он жели. Колико је само времена са деблима храстовине и црногорице водио. Минули рат га је силно растужио. Само што у болници није завршио гледајући како људи тврда срца руше оно што је деценијама мајчински чувао.

У животним сјећањима Ћаваринског дрводјеље снажно је урезано и доба када су погледи дјевојачке снове разбијали, када су игранке и пјесма били пречи од свега. Осмјех му прекрива боре док прича о Анђелки из свог села. Било јој је само петнаест година када је око на њу бацио. Нису сватови морали прелазити дуге путе. Све се одвијало у једном селу и прошевина и свадба.

Са Анђелком је петоро дјеце изродио. Желио је да она буде поред њега и у самртном часу, када свијет буде напуштао, али му се жеље нису испуниле. Умрла је прије пет година у доба, како Пекија често каже, „Алијиног рата“, јер да тог старца са беретком није било, прича Петар, умро би задовољнији, не би у гроб понио тугу због погинулих ћаваринских младића.

У сновима старчевим најчешће се појављују догађаји када га је младост носила, када је више летио него по земљи ходио. Не може да заборави хуке модрозелене Неретве, херцеговачки крш, доба када су Романијци „у дуван одлазили“, јер на врлетној земљи није се могло стећи довољно за живот. Биле су то године између Првог и Другог свјетског рата. Никада га жандарми нису могли стићи. На плећима је носио килограме и килограме чувене херцеговачке „шкије“, а ни покушао није да запали, да почне пушити. Можда и због тога и сада живи.

Старац се донедавно опирао да остави тесарску сјекиру, длијето, бургију и остале алатке, али притисле године, морао је попустити, повући се. И данас га могу чути како гласно удахне када се нађе у радионици да би скинуо прашину са алата без кога није могао живјети. И даље је све на свом мјесту, у реду који његују само људи који много воле свој посао. Немојте му замјерити што подигне глас ако оно што вам је позајмио на кориштење на вријеме не вратите. Схватите да то заболи старог мајстора.

Кажу они што добро познају Пекију да живи дуго без болести због осјећаја у коме нема мјеста за себичност и мржњу. Ти осјећаји су нешто непознато, изван његовог живота.

Смијех је изабрао као пут којим савлађује невоље свакодневнице. У шали често каже: „Око мене се људи окупљају као да нешто продајем по ниској цијени“, алудирајући на свој урођени смисао да забави све око себе, често се шали и на свој рачун.

Пекија никад није преноћио у болници. Ход му је још увијек зачуђууће чврст, добро види, боље и од оних што су тридесетак година млађи. Дани му спорије пролазе јер нема својих вршњака да са њима проговори о давно минулим временима. Млађи живе брзо и немају времена да слушају о прошлости.

Срећан би био да се у згради основне школе у Ћаваринама врати младост, наставници и ученици, да поново види малишане како краду воће. Откако нема тих дјечијих крађа ни шљиве не рађају.