Новинарство је више од професије, звања и позива. О томе најбоље свједочи ова прича. То је биљежница о једном радном вијеку сатканом од безброј анегдота, догађаја са срећним и тужним крајевима, сусрета са људима који су новинара доживљавали као неког свог, као род, као вјечиту нит која одваја сваког појединца од самоће. Онда када људи препознају ваш глас, а да вам и не виде лик, знате да сте урадили много.
У данима када је обиљежена 49. годишњица медијске информисаности у Сокоцу, својим присуством почаствовао нас је некадашњи колега Грујо Караџић, који је свој радни вијек почео управо на овом мјесту, у чувеној „Радио Романији“. Својевремено је обављао функцију уредника и директора соколачког радија, извјештавао у најтежим временима о херојству српских војника у Одбрамбено – отаџбинском рату, а и сам био учесник рата и помоћник команданта у једној од јединица. Поред информативног извјештавања, био је доајен спортског новинарства и уредник једне од чувених радијских емисија „Село весело“, која је популарност код слушалаца имала и ван подручја Сокоца, јер је емитована на Радију Источно Сарајево. Активно је учествовао у раду више спортских клубова и удружења грађана.
Потиче из скромне, али велике породице настањене у мјесту Кула, покрај Сокоца. Коријени Караџића су из Петнице у Црној Гори, али миграцијама становништва, Грујови преци стижу на Романију. Његов отац Новак, којег су сви знали по надимку Зеко, имао је ту несрећу да му у Другом свјетском рату убију супругу и двоје дјеце. Касније упознаје другу жену, која је из истих разлога остала без мужа и са њеним једним дјететом и својих преживјелих двоје, почиње нови живот. Заједно су изродили још троје дјеце, а једно од њих је управо наш саговрник. Породичну кућу, која је одисала топлином и слогом, Зеко је дијелио са братом. Грујо памти да у таквом дому никада није било подјела. Рођен је 13. априла 1951. године, домало након брата близанца. Наглашава да је био петак тринаести, и да је због тога што је близанац, све изгледало као несрећан спој. Међутим, Грујо каже да је у свом животу много лијепог проживио.
- У Бјелосављевићима сам похађао првих четири разреда основне школе, а остале у Сокоцу, удаљеном 12 километара од куће. Наравно морало се ићи пјешице. Потом уписујем Гимназију, а само нас двојица ученика смо били у истој смјени послије подне. Школске обавезе биле су захтјевне, а посла у домаћинству на претек. Све смо заједно радили и одрасли и дјеца. Нашао сам простора и да се бавим спортом, тренирао сам атлетику у АК „Гласинац“ и такмичио се у тркачкој дисциплини средње пруге, на удаљености од 800 до 3.000 метара. Био сам члан омладинске репрезентације Босне и Херцеговине. Волио сам одувијек спорт, а морам рећи да сам имао и јако добре узоре као што су Неђо Ђуровић и Славко Копривица, репрезентативци и рекордери бивше Југославије. Они су несебично своје искуство пренијели на соколачки „Гласинац“, а Неђо то чини и данас – са сјетом се присјећа тог периода живота.
Можда је љубав према спорту на неки начин допринијела Грујовом опредјељењу за новинарство. Факултет политичких наука у Сарајеву уписује почетком седамдесетих година прошлог вијека и уједно почиње да тренира у АК „Сарајево“. Ту упознаје уредника сарајевског „Ослобођења“, који му предлаже да се почне бавити спортским новинарством. Услиједио је још један лијеп и изазован период живота.
- О тежини факултета довољно је рећи да је пријемни испит, осим на Медицинском факултету, постојао само на Политичким наукама. На првој години уписано је преко стотину студената, а до друге године дошло нас је тек двадесетак. За предаваче смо имали чувена професорска имена како са наших простора, тако и из региона. У почетку сам становао у приватном смјештају, а касније прави студентски живот почињем у новоизграђеном дому у Неџарићима. Тај смјештај био је у равни са хотелом Ц категорије, да сам могао ту бих остао и десет година. Иако сам имао помоћ од старије браће и родитеља, и сам сам зарађивао. Мислим да сам, заједно са колегама, прекопао канале од чаршије до Илиџе. Било је то вријеме када су владале здраве навике и када су млади настојали да буду самостални, да не зависе ни од кога. И поред свега, послови у домаћинству нису трпили. У паузама између предавања и испита увијек се радило на имању – наводи Грујо.
Након стицања дипломе, требало је размишљати о првом запослењу. У то вријеме о свим питањима одлучивао је Централни комитет Савеза комуниста Југославије. Пошто није био „подобан“, Грујо је отишао у војску, гдје узима партијску књижицу и 1. јануара 1978. године почиње свој радни стаж у „Радио Романији“. Ту затиче своје колеге са факултета, велика новинарска имена са подручја Сокоца: Бранимира Ђурковића, Бранка Гајевића и Велемира Елеза.
- Спикери су били Фадил Селимовић и Загорка Зечевић, а технички реализатор Митар Беатовић. Сви смо радили све. Како је оснивач радија био Социјалистички савез општина Соколац, Рогатица и Хан Пијесак покривали смо сав тај простор. „Радио Романија“ је имао изразито богату програмску шему, која је обједињавала све друштвене сфере: информативне, културне, образовне, пољопривредне, али и емисије забавног карактера, а можда најслушаније су биле „Жеље, честитке и поздрави“. Радили смо на средњем таласу и чујност имали у Србији до Шапца. Ништа нисмо смјели промијенити без одобрења програмског савјета. Тада је живот у Сокоцу био у сталном напретку, велике фирме су радиле, а културних садржаја мноштво. Тако смо стално сретали значајне личности. Мада, пошто сам одувијек више волио теренски посао, посебно задовољство ми је причињавало да снимам обичне људе, произвођаче, домаћине. Чини ми се да нема села са поменуте три општине, које нисам посјетио и забиљежио неку причу. То су можда и највреднија сјећања у овом послу. Памтим из тог времена снимање завичајног сабора у Гучеву. Била је то права парада традиције и националног идентитета. Снимали смо цијели дан и ноћ до јутра, а смјењивале су се завичајне групе из разних крајева. Тврдим да је то био најљепши изворни снимак, који је икад забиљежен. Приредио сам преко 300 емисија „Село, обичаји и традиција“. Бројне пјесме сам и записао, па можда их објавим једног дана, како бих сачувао од заборава то народно насљеђе. Након што су се колеге Бранимир Ђурковић и Бранко Гајевић окушали у политичким водама, у радио стижу нови радници: Добрила Абазовић, Сузана Обрадовић, Сњежана Божић, а нови техничар био је Радомир Цуровић. Велику захвалност дугујемо сарадницима Хасану Хељи и Сретену Митровићу. Немам простор да поменем сва имена, који су били дио ове медијске куће, али засигурно кроз њу је током свих ових година прошло око 70 људи – каже Караџић.
Након лијепих година рада, почиње да букти рат и њихови животи се у потпуности мијењају. Новинари „Радио Романије“ неуморно су извјештавали са свих ратних жаришта. Са собом су носили диктафоне и опрему, биљежили тешке тренутке и били очевици стравичних слика. Невјероватно је замислити како је гледати смрти у очи и занемаривати опасност по сопствени живот да би слушаоци били благовремено информисани. Чак и када није било струје, програм није прекидан, јер се радило са два агрегата. Деведесетих година, редакција „Радио Романије“ почиње да припрема билтен, који касније прераста у новине. Грујо каже да је ова информативна кућа увијек ишла у корак са временом и када се говори о медијима, била прва у свему што се тиче ових простора. Нажалост, 2002. године, одлуком Регулторне агенције за комуникације, радију је одузета фреквенција. Једнако тешко је то пало и радницима и слушаоцима. Дугих шест година тишине, соколачки новинари пребродили су како другачије него радом. Прешли су у Радио Источно Сарајево и остали досљедни свом изабраном позиву. По оснивању „Инфо центра“ позната новинарска екипа поново се окупила на радију у Сокоцу. У њему је Грујо остао до пензије.
Четири деценије је половина човјековог живота, а управо толико је Грујо провео у новинарству. Данас каже да се не каје, јер да није волио тај посао не би се толико ни задржао. Кроз њега је стекао бројна познанства, али и поштовање сваког човјека који га је срео. И данас је задржао једну изразито лијепу навику, а то је да са осмијехом корача кроз живот. Управо због тога приписиване су му разне анегдоте, које је он без љутње прихватао.
- Постоји прича да сам са једним старим домаћином Душаном Мотиком са Борика овако водио разговор: „Је ли то ровиш кромпир?“ А он одговара: „Рови ти ћаћа, ја копам“, потом да сам питао: „Је ли крупан?“, он вели „Велики јесте, а мали и није“, наводно додајем: „Је ли родио?“, а он мени: „Гдје сам посијао има нешто, а гдје нисам нема ништа“. Има још једна током преноса утакмице Жељезничар – Гласинац, са стадиона „Бара“. Неко је испричао како сам рекао: „Наши никако не могу дати гол, вјетар пуше преко кромпируше“. То се уистину није десило, али је мени јако симпатично и прихватио сам те приче као своје – кроз смијех нам је испричао.
За вишегодишњи стваралачки рад добио је више признања званичних институција, спортских клубова и удружења грађања.
Са смјеном генерација, данашњи колектив „Инфо центра“ имао је прилику да учи од старог кадра: Брана, Бранка, Велемира, Добриле и Груја. Били су им прави ментори, подршка, а касније може се рећи и пријатељи, јер овај посао се може радити успјешно само тимски. Из њега се рађају пријатељства за читав живот, па и кумства. Можда им за то подмлађени састав дугује највећу захвалност, што су их њихови узори обликовали у такве личности.
Грујо је као у послу узор и у кући. Са супругом Младеном која је радила у вртићу до пензије, има складан живот, а њихова највећа награда су кћерке Ана и Невена, које су им подариле шестеро унучади. Обје су завршиле факултете, запослене су и имају складне породичне животе.
- Мислим да сам богат човјек. Породица је све на свијету, и то је оно што требамо да стављамо на прво мјесто – поручио је младим нараштајима Грујо.
Данас у пензији води мирнији живот, одржавајући башту и бавећи се пчеларством. Што се тиче новинарства, након пензионисања 2017. године није пожелио да узме новинарско перо.
- Новинарство је један од најљепших, али и најизазовнијих послова. То је позив у којем човјек константно шири видике и ствара нова познанства, али и сам себе истражује и увијек изнова упознаје. Ипак, по завршетку посла, нисам пожелио више да се бавим тиме. Мислим да свака прича има свој почетак и крај, па тако да и ова – закључио је Грујо.
Једина неостварена жеља му је да се локалној медијској кући врати изворни назив „Радио Романија“.
