Иако смо сведоци револуције серија, домаћи филмови и даље чувају почасно место код наше публике. Они пуне биоскопе, тема су разговора и окупљају породицу и пријатеље да се заједно опусте, насмеју, исплачу, зависно од филмског жанра. Јунаци познатих филмова део су наше свакодневице, а њихове реплике користимо када коментаришемо људе и ситуације.
Најбољи домаћи филмови свих времена
Можда је репер за избор вечно актулених и популарних домаћих филмова празнични репертоар. Ту су, наравно, поред страних класика, неизоставни домаћи филмови, обично они који су намењени читавој породици, као и филмови са историјском тематиком.
Резервисани термин у том смислу увек имају филмови по сценарију Душана Ковачевића: “Маратонци трче почасни круг”, “Балкански шпијун”, “Сабирни центар” и “Ко то тамо пева”.
Већина, вероватно преферира “Маратонце”, које је режирао Слободан Шијан. Прва асоцијација на ово култно остварење је свакако глума Зорана Радмиловића и осталих легенди од којих неки више нису међу нама: Бата Стојковић, Мија Алексић, Павле Вујисић… Овај филм је вероватно најдубља алегорија наше друштвене проблематике – профитери од смрти који се међусобно гложе и сваки пита колики је његов део, како у филму каже легендарни Лаки.
Најпопуларнији домаћи филмови комедије
У овом низу посебно место има ремек-дело двојца Душан Ковачевић и Слободан Шијан – “Ко то тамо пева”. За многе најбољи домаћи филм свих времена, могао би да понесе и титулу нашег најбољег и најаутентичнијег филмског остварења.
Ко још не жели да се завали у фотељу и са Мишком крене на фамозно путовање где ће се у полураспалом аутобусу дружити са типичним представницима нашег менталитета: дедом који избегава да плати карту и са собом носи пушку која је закочена, са заводљивим певачем шлагера и одбеглом удавачом, и тако редом. Смеха и трагикомедије колико хоћеш. Све до култне сцене безобразног посматрања љубавног чина, где се тако прецизно поставља питање односа нашег човека према моралу.
Најбољи домаци филмови по ИМБД-у
Најбоље оцењени српски филм на ИМБД-у је “Балкански шпијун” који је добио оцену 8,8.
Изгледа да је у домаћем филму давно постављено исто оно питање које поставља Орвел у “Великом брату” – да ли нас неко заиста посматра, или само уображавамо па је та параноја још већи проблем. И није чудо да се тиме бави баш велики Душан Ковачевић. “Балкански шпијун” је еклатантан пример како генијално дело може настати уз минималну сценографију, уз чаролију игре коју изводи само неколико глумаца – маестрални Бора Тодоровић, Мира Бањац, Бранка Петрић…
Најбољи домаћи филмови – Горан Марковић
“Сабирни центар” који је режирао Горан Марковић по Ковачевићевом тексту је можда мање омиљен у ширем кругу публике, али озбиљнији поштоваоци и аналитичари домаћег филма свакако га цене.
Ковачевић овде буквализује оно питање које нас све мучи – како ће нам бити и хоћемо ли се срести на оном свету са ближњима и познаницима. Овде се питање греха и људских слабости обрађује на тако црнохуморан и циничан начин да гледаоци сами признају да се понекад смеју, понекад плачу, а понекад једноставно остају затечени.
Марковићев фим “Тито и ја” настао је деведесетих и има другачију поетику и читање. Многи су га и погрешно перципирали као комерцијални филм, али он спада у врло необичне домаће филмове који има у себи нешто театарско, карикатурално, што се вечно урезује у памет. Од искрених и паметних дечијих размишљања малог Зорана (коме се “ојела гуза”), преко трагикомичног друга Раје који предводи руту пионира, па до генијално карактеризованих чланова Зоранове породице, припадницима бивше повлашћене грађанске класе. То и један од ретких филмова који обухвата причу о детињству иако је суштински филм за одрасле. Али опет, пун смеха, те спада у домаће комедије.
Најбољи београдски филмови
Симбол једне генерације и времена југословенске модерности свакако је “Национална класа” Горана Марковића за који је он писао сценарио и био у улози редитеља. Та маестрална прича о тренутку пред сазревање, о београдској младости залуђеној аутомобилима, дискотекама и тражењем страсних љубавних доживљаја је и филм који се дубоко урезао у саму срж града.
Ко још не пролази поред Шуматовца и помисли – овде је седео Флојд (Драган Николић) са двема необичним девојкама које декламују свој жаргонски израз чуђења: “Ово су шокови”. Ко не помисли шетајући Ушћем: овде је Флојд извео на кафу привлачну Сенку поред своје сталне девојке и “стартовао” је у WЦ-у…
Овај филм је један од ретких наших представника омладинског филма који је истовремено и носталгија за младошчу, па га зато гледају све генерације и у њему уживамо у свим животним добима.
Овај домаћи филм омиљен је и међу филмским уметницима и студентима, посебно кад су у питању сцене на ФДУ где феноменални Буњуел (Берчек) износи свој напредни став о том великом уметнику, па тек сцена у Кинотеци са немим фимом (Пусти тон…). Пун духовитих сцена, где је међу омиљенима свака где је и Миле Рент а Бубрег (Богдан Диклић), то је и филм где се пред крај заплаче јер је за Флојда, као што мора бити и са свима, готов тај безбрижни перод младости кобасичеровог сина који спава до подне, који лудо вози…
Најбољи домаћи филмови – Гордан Михић
И кад смо код смеха и младости не можемо заобићи “Варљиво лето ‘68”, за који је сценарио написао Гордан Михић. То дело, тенденциозно или не, спада у оне домаће филмове који говоре о људима, емоцијама и наводно само успут бележе историјски тренутак, време студентских демонстрација 1968. године када се заиста нештом важно десило, а што ћемо сазнати касније.
Иако га памте по “Салашу у малом риту” или по Кустуричиним филмовима, Славко Штимац изградио је овде непоновљив лик суздржаног младића који није алфа мужјак, али силно жели да доживи љубавно (сексуално) искуство и то је толико истинито и искрено испричано да се са њим може поистоветити сваки младић.
Али ово је и филм о генерацијском јазу, о строгом оцу кога неприкосновено тумачи Бата Стојковић, раскалашном деди (Мија Алексић) који воли слана и масна јела, вино и картање. Он је и једини који у потпуности разуме унука, па ћемо на крају и отворити пут ка љубавном остварењу са младом Чехињом. Ту је и мажена ћерка мезимица паметница коју игра Ивана Михић, и која тог варљивог лета прати политичку ситуацију, а ту је и мали брат који има бескрајно смешне упадице.
Можда најпознатија сцена овог филма, која има своје место међу аутентичним сценама домаћег филма уопште, је она са Јагодинком Симоновић. И ко је само смислио ону реплику: Меси, меси, неће ништа да ти фали…
Најбоље домаће серије настале по филмовима
О наводно забавном животу у позадини историјских турбулентног тренутка најупечатљивије говори филм “Балкан експрес”, домаћа ратна комедија опет Гордана Михића, реализован под диригентском палицом редитеља Бранка Балетића.
Често се дешава да мешамо секвенце из истоимене серије, али све узевши у обзир, та прича о музичарима у време ратне окупације, о њиховим замршеним судбинама, опасним ситуацијама, и та чудна људска потреба за песмом и проводом коју јунаци овог дела користе да опстану, нешто је толико суштинско да у неким моментима више и није важно о ком се времену и ком рату ради.
И опет само четири главна глумца носе целу причу о певању и пуцању, сва четири врхунска имена: Тања Бошковић, Оливера Марковић, Бора Тодоровић и Драган Николић.
Најбољи домаћи филмови – Горан Паскаљевић
Ратну позадину, али овог новог рата, има и филм “Буре барута” Горана Паскаљевића.
Тај омнибус тако сав набијен емоцијама у потпуности оправдава наслов, јер и гледалац, као и ликови, након гледања филма као да хоће да пукне! Из овог филма памтимо Сергејеву мангупску сцену у аутобусу док се нервира што бус не креће јер сви пију кафу. Ситуација са аутобусима и кафом изгледа се није до данас много променила.
Најбољи домаћи филмови у 21. веку
Међу забавне, а незаборавне домаће комедије који ипак осликавају нашу стварност, и живот младих који је и огледало стања друштва, спадају “Кад порастем бићу кенгур”, домаћа комедија Радивоја Андрића и Мирослава Момчиловића. У средишту је љубавна прича и питање да ли просечан момак који није богат (Сергеј Трифуновић) може да освоји феноменалну девојку (Марију Каран).
Популарност кладионица није ни данас ништа мања, али генијални разговори познаника које налазимо у “Кенгуру” су заиста фантастичан примет како од тривијалног настаје права уметност. У тој кладионици појављује се и Батистута, Барон, наш глумац Пеђа Бјелац који ће се касније појавити и у великом светском хиту, филму о Харију Потеру, а остали феноменални домаћи глумци оживљавају атмосферу: Небојша Глоговац, Младен Андрејић, феноменални Борис Комненић…
Најбољи домаћи филмови из 90-их
Можда и најбоља комедија из 90-их је свакако култни домаћи филм Срђана Драгојевића “Ми нисмо анђели”. То је опет прича о неком модерном Флојду.
Никола Којо игра вечитог младића који не жели сталну љубавну везу већ “лупа рецке”, а сви се питају докле ће. Он увиђа да је доживео кулминацију младости и да се сад креће наниже (то је она култна реплика: “Сада си пао најниже, Никола”). Прича о случајној трудноћи након везе на једно вече толико је за младе осетљива тема да је невероватно како Драгојевић све то износи до краја у духовитом, али реалном и донекле поучном тону.
Нема неморала, резигнације, Бранка Катић у улози другарице главне јунакиње Марине (Милена Павловић) смишља стратегију освајања знаменитог фрајера Београда, и све је толико невероватно, а опет стварно и могуће. И све је то прича која држи пажњу и представља најбољу верзију домаће комедије. Догађајима кроз људе управљају анђео и ђаво, које играју познате градске фаце, Урош Ђурић и Срђан Жика Тодоровић.
Из другачијег угла, више социолошког, психолошког, бави се и филм Срђана Драгојевића “Ране”. Домаће осварење које је пунило биоскопе које су тадашњи млади људи погрешно разумели и међу трагичним, негативним јунацима налазили идоле. Али то је и даље јединствен филм који објашњава шта се у позадини рата дешавало у Београду, у коме су реч водили ратни профитери, криминалци, међу њима читава класа стравично младих и опасних момака који су живели свој живот на ивици и многи га тако окончали.
Драгојевић је забележио једно страшно време и кроз Пинкија и Швабу испричао причу о сиромашним породицама које су током деведестих постајале још више сиромашне и чији су изданци, деца и млади, у тим ужасним временима одлучивали да на другачији начин узму од живота оно што им се не да, гардеробу, кола, проводе, новац, девојке, положај у друштву. Он од заборава овим филмом чува моду, музику, почетке пластичне хирургије, и пре свега једну причу која показује како смо од поштених људи из мирнодопске Југославије постали оно што смо донекле и данас – држава где најбоље живе „баје са утоком”.
Посебно су занимљиви ликови Чика Курета и Бибера, које тумаче Драган Бјелогрлић и Никола Којо, а који су овде старији окорели кримоси, вође посла који врбују клинце. И тај социјални феномен кроз њих је оживео – Драгојевић је свима пљуснуо у лице шта се дешава. Погледали су и – ништа. И тако до данас. Симболични наслов има, нажалост, и пророчки контекст – ране од рата и тих деведесетих су остале до данас на свима нама.
Најбољи домаћи ратни филмови
Али за Драгојевићев најбољи филм, и вероватно најбољи домаћи филм од деведесетих до данас, узима се дело “Лепа села, лепо горе”. То је прича о друговима из села који су на зараћеним странама, а читаву младост и детињство су прошли заједно.
И ту више нема шта да се каже. То је оно што се десило, наша прича, прича о рату, распаду Југославије. Иако пун смешних секвенци, то је филм уз који се плаче од почетка до краја.
Да није више направио ниједан филм, Драгојевић би због овога заслужио епитет генијалног редитеља. А глумачка екипа, све сама врхунска имена – Бата Живојиновић, Никола Пејаковић, Драган Бјелогрлић, Никола Којо, Манда. И то је један од домаћих филмова који се најчешће цитирају, за који се каже да је најбољи домаћи филм у жанру комедије, али то није комедија већ трагедија, тешка драма у најмању руку… То је домаћи филм за који увек помислимо: “Лепа села… не могу опет то да гледам”, али опет гледамо, не дишемо и уздишемо.
Најнаграђиванији домаћи филмови
На овом списку не смемо заибићи Емира Кустурицу. Његова светска слава и награде нешто су чиме се поносимо, али дубока слојевитост његових филмова омогућава да се гледају десетак пута.
Свакако да је свој пут отпочео причајући приче из наших крајева. “Сећаш ли се Доли Бел” (Златни лав у Венецији) са маестралном глумом Штимца и Љиљане Благојевић, “Отац на службеном путу” (Златна палма у Кану) по тексту Абдулаха Сидрана где су Мики Манојловић и Мирјана Карановић показали и да је наше глумиште светско, и о чему више ништа не треба рећи јер је све већ речено.
Па онда легендарни “Дом за вешање” где је Кустурица повукао неку врсту знака једнакости између нашег и ромског менталитета, али овај филм је толико уметнички успео да и данас мами уздахе широм света. Сличном тематиком ће се Кустурица бавити и у слабијем филму “Црна мачка, бели мачор”, али сцене из “Дома за вешање” ипак остају заувек пред очима.
“Подземље” (Златна палма у Кану) је опет симболична прича о нама, љубави, пријатељству, можда и нашем ненапредовању и несхватању да се свет напољу променио и мења се. Он спада међу Кустуричине модерније фимове, али је испуњен духовитим секвенцама и омиљен је свим љубитељима Лазара Ристовског, Микија Манојловића и овде заиста невероватне Мирјане Јоковић.
Најбољи романтични домаћи филмови
Домаћих романтичних филмова и нема много, иако у сваком постоји љубавна прича која нас дотакне, као у младалачком остварењу по Витезовићевом роману “Лајање на звезде“, у култном „Љубавни живот Будимира Трајковића“, серијалу Зорана Чалића „Луде године“, у Бјелогрлићевом „Монтевидеу“.
Љубав је и у средишту „Зоне Замфирове“ са Катарином Радивојевић у главној улози, у филмовима насталим по делима Мир Јам као „Рањени орао“ и „Самац у браку“, као и у неким модернијим филмовима међу којима су „Убиство с предумишљајем“, „Три палме за две битанге и рибицу“…
Најбољи домаћи филмови 21. века
Тешко је рећи који су најбољи филмови 21. века јер се од почетка миленијума много снима. Дефинитивно је било сјајних љубавних прича, комедија, али и озбиљних драма.
Истакнути домаћи од 2000-те до данас су више они снимљени на почетку миленијума. Посебно смо волели комедије из којих се и данас користе реплике: „Муње“, „Кад порастем бићу Кенгур“, занимљив филм који је реакција на нашу историју и традицију: „Чарлстон за Огњенку“, који је показао да карикатурални приступ причи не мора да је учини мање вредном и симболичном, наравно за то су заслужни и Катарина Радивојевић, Соња Колачарић, Ненад Јездић и Стефан Капиџић.
Занимљиво је да се после 2000-те, укључујући Драгојевићеве „Ране“ појављује тема криминала на начин који је до данас присутна у филмовима и серијама у филму „Апсолутних сто“ са Вуком Костићем, проблематика навијача у филму Стефана Филиповића „Шишање“, али не треба заборавити ни добре приче о нашем поднебљу као што је „Стршљен“.
Нови филмови које вреди погледати
Док су прошлу сезону обележили филмови „Тома“ и „Јужни ветар, убрзање“, а затим се коначно појавио и леп топли филм за тинејџере: „Лето када сам научила да летим“ (који нису гледала само деца), „Нечиста крв“ која се појавила и као серија на ТВ екранима, ову сезону обележиће другачија остварења.
Већ сада је пажњу скренуо филм „Света Петка, крст у пустињи“ по роману „Петкана“ Љиљане Хабјановић Ђуровић, оптимистична прича „Ала је леп овај свет“ са Андријом Кузмановић и Анђелком Прпић у главним улогама.
Публику која је волела „Монтевидео“ и дела настала по романима Милице Јаковљевић – Мир Јам, одушевиће и прича „Било једном у Србији“ где се радња измешта на југ земље, и говори о развоју текстилне индустрије у Лесковцу, али и животним драмама које се око тог догађаја одвијају. Овај филм добио је и верзију у виду серије која је већ пред гледаоцима.
Домаћа публика која је пропустила филм „Страхиња Бановић“ на Фесту прижељкује да погледа овај награђивани филм о мигрантима, а на исту тему своје ново кинематографско остварење спрема и Вук Ршумовић под називом „Међу боговима“.Са нестрпљењем се очекују и „Хероји радничке класе“ Милоша Пушића. У питању је прича о групи грађевинских радника који раде илегално и покушавају да поправе свој положај бунећи се против шефова.
Најбољи домаћи филмови 2019.
Један од најбољих филмова Сергеја Трифуновића последњих година је сигурно „Ајвар“ где глуми у тандему са сјајном Наташом Нинковић, а у режији дебитанткиње Ане Марије Росси. Кримић „Екипа“ је такође било занимљиво остварење те године, а популарни филмови међу публиком су били „Балканска међа“ са , „Краљ Петар И“ и „Реална прича“ Гордана Кичића.
Најбољи домаћи филмови 2020.
Можда два најважнија домаћа филма у години короне су драма „Отац“ Срдана Голубовића са регионалном звездом Гораном Богданом и комедија „Викенд са ћалетом“ Мирослава Момчиловића са непревазиђеним Ненадом Јездићем.
Најбољи домаћи филмови 2021.
Прошла година је дефинитивно била година филма „Тома“ Драгана Бјелогрлића са Миланом Марићем у улози славног непрежаљеног певача. У питању је филм који је имао више од милион гледалаца и један је од најгледанијих домаћих филмова последњих деценија. Такође, треба споменути и филмове „Нечиста крв“ Милутина Петровића, „Јужни ветар 2- Убрзање“ Милоша Аврамовића који је сјајно прошао у региону, затим „Није лоше бити човек” Душана Ковачевића и “Небеса” Срђана Драгојевића.