Српски пјесник Бранко Миљковић /1934–1961/, трагични лиричар снажног интелектуалног погледа на свијет, рођен је 29. јануара 1934. године.
Миљковић је био опседнут драмом постојања и њеним филозофским аспектом.
Он је почео да пише као средњошколац и већ је 1957. године објавио прву збирку пјесама „Узалуђ је будим“. Надахнуто је преводио модерне руске и француске пјеснике.
Најпознатија Миљковићева дјела су збирке пјесама: „Порекло наде“, „Ватра и ништа“, „Крв која свијетли“, „Пјесме“ и „Смрћу против смрти“.
Рођени Нишлија био је један од најпознатијих српских и југословенских пјесника друге половине 20. вијека, а уз то есејиста и преводилац.
Миљковић припада другој послијератној генерацији пјесника, који су кренули путем модерне поезије.
У пјесничку орбиту он је ушао објављивањем петнаест пјесама у часопису „Дело“ 1955. године, који је предводио струју авангардних српских пјесника у ондашњем књижевном животу.
Миљковићева прва пјесничка књига „Узалуд је будим“ дочекана је афирмативним критикама и била књижевно освјежење.
Миљковић је био неосимболиста који је, према сопственом признању, покушавао да измири симболистичку и надреалистичку поетику.
Са Блажом Шћепановићем 1959. године Миљковић је објавио књигу родољубиве поезије „Смрћу против смрти“, а 1960. самостално двије збирке пјесама „Порекло наде“ и „Ватра и ништа“.
Исте године Миљковић се настанњује у Загребу и ради као уредник на радију.
Стицај многих околности учинио је да Бранко Миљковић доживи дубоко разочарање.
Његова „Пјесма за мој 27. рођендан“ плод је таквог расположења:
„Вријеме је да цвет проговори, а уста занеме / Ко лоше живи зар може јасно запјевати!“.
А онда се дописом од 27. јануара 1961. године који је упутио листу „Дуга“, одриче своје поезије и жали што не може вратити Октобарску награду Београда, чији је био најмлађи добитник за књигу „Ватра и ништа“.
У ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године нађен је објешен у шуми на загребачкој периферији.
Истраживање је закључило да је ријеч о самоубиству.
