Бранко Ћопић, један од најчитанијих српских писаца, убио се 26. марта 1984. године скочивши с моста у Београду.
Ћопић је био члан Српске академије наука и уметности, надахнути приповједач, творац занимљивих и упечатљивих ликова и догађаја који је писао свјежим, сочним и сликовитим језиком.
Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, а у Народноослободилачком рату учествовао је од 1941. године.
Ћопић је почео да пише још као ђак учитељске школе и прије Другог свјетског рата објавио је збирке приповједака „Под Грмечом“, „Борци и бјегунци“ и „Планинци“.
Његова прозна дјела прожета су лириком, живописним реалистичким сликањем живота на селу, познавањем менталитета и психологије људи Грмеча и Подгрмечја, његовог завичаја, те ведрином и виталношћу духа.
Написао је већи број књига за дјецу међу којим су дјела поезије „Бојна лира пионира“ и „Пут у ведрину“, приче „У свијету лептирова и медвједа“ и „Босоного дјетињство“, те збирке пјесама „Огњено рађање домовине“ и „Ратниково прољеће“.
Посљедњом збирком приповједака „Башта сљезове боје“, за коју је добио Његошеву награду, Ћопић се представио као писац изузетне мисаоности и стила, али и као разочарани човјек обузет мелахнолијом и суморним слутњама, посебно у уводу књиге у којем пише о стрепњи од „црних коњаника“, убица шпанског пјесника Федерика Гарсије Лорке.
То као да је наговијестило његово самоубиство 1984. године у Београду.
Остала Ћопићева дјела су романи „Пролом“, „Глуви барут“, „Не тугуј, бронзана стражо“ и „Осма офанзива“, те збирке приповједака „Роса на бајонетима“, „Сурова школа“ и „Доживљаји Николетине Бурсаћа“.
Бранко Ћопић је класик у српској кљижевности и обавезан дио школске литературе.
