Ако је дијете чисто, нахрањено, тјелесно здраво и ако „му је све дато“, па шта ће му још и да му се поштују или уважавају емоције. Па нису их ни нама поштовали и ево шта нам фали.
Дефектолог Бојан Радовић: Велика већина родитеља чека, чак и кад примети да нешто није у реду
Бојан Радовић је професор специјалне едукације и рехабилитације – дефектолог и дјечији терапеут, практичар терапије игром и РЕБТ терапије. Запослен је у центру „Будућност“ и саоснивач тренутно неформалне организације “Педагошка заједница” чије савјете можете добити и на профилима на друштвеним мрежама Фацебоок и Инстаграм.
Када сам као клинац размишљао о психологији прва асоцијација ми је увијек била слика Сигмунда Фројда. Касније се то кроз даље школовање промијенило.
Имам осјећај да је код нас, а кад кажем „код нас“ мислим на моје окружење, културу и регион у коме живим и радим, све што има префикс „психо“ и даље прво онако мало непознато, а друго, чим неко треба код тог некога чије занимање креће са префиксом „психо“, одмах „није добар са главом“ и стварају се асоцијације на некакве психијатријске установе, подруме и слично.
Ја нисам психолог, психотерапеут за одрасле, нити сам психијатар и не покушавам да уђем у домен њиховог рада, али сам сигуран да када би људи схватили да је одлазак код наведених стручних лица нешто толико нормално као и одлазак код зубара или код љекара када смо прехлађени, па усуђујем се рећи, да би друштво изгледало другачије. Промјена свијести друштва, бар ја мислим да би требало да иде од промјене свијести појединца.
Можда је и то један од разлога зашто сам се одлучио да бавим тиме чиме још увијек учим да се бавим и чиме ћу у будућности настојати бавити. Али одакле мени право да то радим? Како да ја учиним друштво бољим? И како да ја који хоће да „ради“ на сазнајно, емотивно –социјалном развоју дјетета могу да нешто о томе знам?
Што је најгоре – како да ја дам савјет родитељима како да дисциплинију и промијене понашање свог дјетета кад ја још увијек немам своје дијете и не знам ја то како је бити родитељ? Како ја то могу разумјети?
У пракси ми се показало да је заправо иза ових питања која родитељи не постављају директно и отворено, већ суптилно и говором тијела и подсвјесно, заправо страх. Страх да их нећу моћи разумјети. Да нећу моћи разумјети колико је тешко бити родитељ и колико те „душа“ боли када свом дјетету требаш рећи да нешто не може а дијете то хоће. Зато и постоји простор за савјетовање и едукацију родитеља и зато је то процес а не један разговор.
И тешко је промијенити свијест родитеља. Тешко је промијенити свијест да је потребна промјена односа према дјетету да би оно промијенило свој однос према себи и свијету. Тешко је у нашој култури и окружењу уопште указати а камо ли причати о важности емоција, емотивне сфере живота.
Јер код нас дјечаци и даље не „смију нити требају“ да плачу, а дјевојчице…па морају да буду све супротно до дјечака. Али опет то је нека друга тема. Како сам и дефектолог и са тог аспекта радим на моторичко-сазнајној сфери развоја дјетета, а кроз психотерапијску праксу на социјално-емотивној сфери, примјетио сам да велика већина родитеља чак и кад примјети да нешто у било ком аспекту развоја није у реду, нешто чекају. Па крену да слушају старије тетке, стрине и дједове, па се обрате “Гооглу“, па опет чекају све док та иста средина заиста не увиди да нешто није у реду па се онда тек одлуче да направе тај корак. И не осуђујем ја родитеље. Разумијем да је то страх и мисао „па неће се то ваљда мени и мом дјетету десити“. А стварно се дешава.
Са емоцијама и емотивном плану развоја дјетета који утиче на све друге аспекте развоја је тек друга прича. Тек када понашање постане несносно, или када се дијете потпуно „погуби“ или тек када она околина која је до прије пар мјесеци говорила „Ма, није то ништа, пусти дијете“, тек онда се размишља шта би се могло урадити. А и то врло ријетко. Углавном се донесе закључак, негдје са „Гоогла“, да је то фаза, да је то ок. Ако дијете „без разлога“ плаче, онда буде кажњено или можда буде ударано.
Искрено, колико год да трубе да је физичко кажњавање дјетета страшно, да је чак и законски забрањено, вјерујем да велика већина родитеља ту васпитно-едукативну методу и даље користи. И опет, не осуђујем родитеље. Они то раде јер су и они тако васпитавани па „шта им то фали сад“. Раде јер су и они емотивно дисрегулисани у тим моментима, јер се осјећају беспомоћно, јер се осјећају да су на „крају живаца“.
Али зашто причати о емоцијама, зашто радити на тој сфери чак и код њих одраслих, кад имају замјенски „препарати“ и за родитеља и за дијете. Дијете на крају вјероватно добије оно што жели, или и та казна која је првобитно требала да има дисциплинску вриједност, изгуби смисао, па добије телефон или некакву игрицу, а родитељ да не би „полудио“, навикнут од малена, тај бијес, беспомоћност, очај или тугу лијепо прогута и гурне под „тепих“. Па онда то после неког времена кад не може да стоји тј. кад нема гдје да стане под тепих избаци на партнеру или некоме другом или оде у кафану или још јаче изудара дијете. Било шта, само не оно што је једино љековито. „Процесуирати“ кроз терапију.
„Скривање емоција и душевних рана је исто као и скривање бора слојевима пудера. Што више слојева –више се виде“.
Хајде да видимо зашто је то емотивна сфера, емотивне компетенције и емотивни развој важни за личност дјетета и како утичу на остале факторе развоја?
Када дијете плаче, има напад бијеса или је можда тужно, разочарано, обично родитељска повратна информација је таква да не испрати, негира, исмијава, кажњава или на било који други начин не уважи емоцију дјетета. Не говорим о свим родитељима али о великој већини да.
Јер ако је дијете чисто, нахрањено, тјелесно здраво и ако „му је све дато“, па шта ће му још и да му се поштују или уважавају емоције. Па нису их ни нама поштовали и ево шта нам фали. Сваки пут кад то родитељ уради један дио емотивне интелигенције дјетета пропадне. Добило је поруку-како год да се ти осјећаш није важно. Пошто си био љут јер ти је сестра узела играчку научио си да не вриједи да се љутиш иако је то твоје основно право јер љутњом ниси добио ништа. А требао си, не да добијеш можда то што хоћеш, него да добијеш осјећај да те се чуло.
Била си уплашена јер си видјела тог страшног пса, али нема везе јер осјећај сигурности који ти је тад требао ниси имала. Када си био тужан, говорили су ти да тиме само привлачиш пажњу па си научио да је бити тужан глупост. Да дјечаци не плачу, да се дјевојчице не љуте и да је показати или да је чак имати емоције беспотребно.
Десет до петнаест година касније…
Сједио сам у кафићу и док сам пио своје пиће нисам могао да не чујем разговор мајке са своје двије кћерке тинејдзерке. Нисам слушао, оне су се расправљале, па сам једноставно, хтио не хтио чуо. Владета Јеротић каже да дјеца увијек за све криве своје родитеље, а шта ће родитељи јадни, хтјели су увијек само најбоље за њих. Углавном, двије ћерке су биле јако љуте на мајку, што је увијек било све по њеном, што никад није уважавала њихово мишљење, што када оне нешто ураде она увијек осуди и каже да би то она овако или онако, боље.
Из њиховог става и говора тијела је излазила љутња и некаква граница, која постоји онда када те неко разочара, па немаш више потребу да од те особе ништа више очекујеш али ипак јој мораш рећи то што имаш. Мајка није пуно причала, није се покушала пуно ни правдати, али из њеног лица је излазио страх, беспомоћност и туга. Мислим да је себе питала, па зар је могуће да сам ја управо све ово што кажу и да за мене нема мјеста у њиховом свијету?
Понекад је родитељима чудно зашто се дијете понаша тако. Зашто нема самопоуздања и не зна се заузети за себе. Зашто адолесцент уради све супротно од онога што му се каже. Како се носити са њиховом љутњом или бијесом. Зашто дијете током друге и треће године на готово сваку родитељску инструкцију одговара са НЕ? Зашто одједном током треће и четврте године када нешто није по њиховом крену у напад плача и бијеса?
Како год било ово што пишем није никако намјењено осуди родитеља. Намјењено је да бар једног родитеља усмјери ка томе да схвати да је емотивни аспект развоја дјетета једнако битан колико и онај да проговори, прохода, једе, пише, учи. Не постоји савршен родитељ. Концепт довољно доброг родитеља је нешто о чему увијек разговарам са родитељима у оквиру рада са дјететом. Тај концепт је увео Доналд Wинницотт још 1953. године у жељи да родитељима пренесе идеју да савршен родитељ не постоји и да то чак не да није могуће већ није ни добро. Свијет у коме дијете одраста није савршен, а родитељ је за своје дијете свијет у малом.
