Уџбеници музичке културе са потписом Завода за уџбенике и наставна средства Републике Српске годинама обликују музички укус, писменост и стваралачки дух генерација ђака. Иза сваке пажљиво одабране лекције, ноте и задатка стоје људи који су искусни, школовани, али и креативни. Наш саговорник је неко ко зна како звучи сопран пред међународном публиком док изводи захтјевне оперске дионице, али и како изгледа тражити пут до пажње ученика у школској клупи. Он је Сокочанин Ђорђе Рајић.
Прошавши пут од наставника до директора образовне установе, а уједно остваривши се и као аутор школских уџбеника, он музику не посматра само као професију, већ као позив који оплемењује. Са Ђорђем смо разговарали о томе како се пише књига која дјеци отвара врата чудесног свијета тонова, о изазовима савременог образовања, умјетничким почецима и мостовима између сцене и катедре.
Прича је кренула од најактуелнијих новина у његовом стваралаштву, па нам је открио детаље како су настале двије нове књиге музичке културе намењене ученицима шестог и седмог разреда основне школе.
Музика блиска генерацији новог доба
– Музичка култура је предмет који не би требало дјецу да оптерећује, али има изузетно важну улогу – естетску за развој укуса, креативну за подстицај изражавања те традиционалну као чувар музичке баштине – започиње Рајић.
Међутим, према његовом мишљењу, процес модернизације у образовном систему тече споро. Систем је гломазан и истраживања показују да за озбиљнију реформу треба око двије деценије прије него што идеја заживи у пракси, док у Републици Српској суштинских промјена није било тридесетак година.
– Имали смо козметичких измјена: зелена табла је замијењена интерактивном, ту су интернет и лаптопови. Али, у смислу методологије, и даље се држимо система који није креиран за ово вријеме. Дух времена се промијенио. Живимо у ери друштвених мрежа, инстант информација и другачије концентрације. Лекција од пет страница за данашњу дјецу представља оптерећење, али то не значи да имају мање капацитете – напротив, потенцијал је исти, само се ствар мора другачије усмјерити.
Узимајући у обзир да посједује искуство из маркетинг и графичког дизајна, а радећи у учионици пуних 15 година, ови уџбеници су плод праксе и жеље да се дјеци понуди нешто блиско. Уџбеници су визуелно привлачни и интерактиван спој кроз QR кодове који воде до мултимедијалних садржаја на интернету.
– Е сад, допадало се нама или не, то је управо оно што је дјеци данас блиско. Ми често имамо потребу да поредимо вријеме свог образовања и данас. Дух времена нешто што историчари са кредибилитетом често објашњавају бавећи се неком историјском темом. Они кажу да је најтеже реконструисати дух времена, зато што ми нисмо људи 19. вијека. Дух времена живе људи који живе у том времену, а данас смо ми ти. И они који су рођени у 20.вијеку скоро су заборавили тај период и прихватили садашњи, јер природа и брз развој су нас натјерали на то. А замислите тек младе који се данас рађају. Ми критикујемо и савремене технологије и дјецу да доста времена проводе на друштвеним мрежама и телефону те да је то тешко контролистати. Слажем се, то је проблем свугдје у свијету, који треба системски рјешавати. Али, са друге стране чињеница је да је то саставни дио њиховог живота и да и те како пружа могућности и може бити искористиво у образовне сврхе.
Највећи изазов: Како задржати пажњу?
Највећи изазов у стварању оваквог рукописа био је како дјеци задржати пажњу без осјећаја личне пресије.
– Користио сам различите приступе, па тако и обраду дјела класичне музике кроз цртане филмове. Колоквијално речено, тако им „подвалите“ тему коју они сигурно запамте, што вам касније даје савршену подлогу за рад. Ништа нема горе него када уџбеник дјелује тешко и несавладиво, јер тада дјеца одмах постављају баријеру – објашњава наш саговорник.
Садржај покрива четири основне области прописане од стране ресорног министарства: музичку писменост, слушање музике, музицирање (извођење на часовима) и дјечије музичко стваралаштво.
– Врло је битно истаћи да основна школа није музичка школа и таленат се овдје не смије оцјењивати. Свако дијете може да се заинтересује у оквиру својих капацитета. Концепт у овим уџбеницима је промијењен тако да се области међусобно прожимају како се дјеца не би заситила, а истовремено се надовезују на већ познато како би се пробудила мотивисаност. Највећа награда за наставника је када звони за крај часа, а дјеца се запитају када је прије протекло вријеме.
Искуство испред формалних титула
Говорећи о процесу стварања, Рајић се осврнуо на стереотипе да уџбенике треба да пишу искључиво универзитетски професори.
– Уз дужно поштовање њиховој стручности, искуство рада са дјецом у учионици је непроцјењиво. Докле год допиру моје компетенције, радо прихватам изазов. Процедура је јасна: Завод за уџбенике расписује конкурс, рукопис пролази озбиљне рецензије и добија позитивне оцјене министарства. Пошто сам себи доказао да имам капацитет за овакав рад, ако опет буде прилике – зашто да не.
Зашто баш музика?
У разговору са Ђорђем, морали смо се присјетити и његовог богатог професионалног пута прије стварања уџбеника – од тога зашто је изабрао музичку академију када су му све области ишле од руке, па до тога колико су умјетничке школе данас популарне.
– Врло једноставно ћу одговорити – откад сам се родио, музика ми је била на првом мјесту. Ипак, као дијете сам имао врло широка интересовања, од хемије до књижевности. Завршио сам упоредо гимназију и средњу музичку школу као одличан ученик. Наш менталитет често очекује да ћете уписати нешто „сигурно“, попут медицине или права, док је мали број оних који се усмјере ка умјетности – истиче Рајић.
Он наглашава да умјетничке академије нису за свакога, не само због талента, већ и због специфичног профила личности.
– Умјетнички факултети никада нису били масовни. Надам се да ми нико неће замјерити, али то су елитни факултети које не похађају „елитни“ ученици, него они који могу да изнесу све оно што такве школе захтијевају. Искористио бих прилику да савјетујем младе да не уписују само оно што је тренутно исплативо, већ оно што воле. Само тако могу бити добри у свом послу. А ако имате потенцијал и усмјерите га исправно, наћи ћете свој пут макар и у малој средини. Ево мог личног примјера: иако ми је мајка често говорила „Ти ћеш бити гладан“, ево нисам гладан и нашао сам свој пут. Статистика показује да су највећи свјетски умјетници управо потекли из малих средина.
Осврћући се на образовни систем, Рајић истиче примјер Финске и Јапана, гдје су креативни и умјетнички предмети много више заступљени него код нас, гдје ђаци углавном сједе у клупама уз суву теорију. Наводећи примјер експеримента у Јапану, гдје су се смјењивали физичка активност и кратки интервали теорије, наглашава колико су пажња и концентрација дјеце усклађени са динамичним приступом.
Искуство до оперских сцена у свијету
Као дипломирани соло пјевач и оперски умјетник, Ђорђе је још као младић отворио врата европских концертних дворана.
– У оквиру школовања обавезни су нам наступи и такмичења, а школујемо се и за педагошки рад. Имао сам доста наступа и награда пред стотинама, па и хиљадама људи. Најпрестижније такмичење за нас студенте било је „Никола Цвејић“ у Руми, које носи име великог југословенског оперског умјетника. Учествовао сам три-четири пута и сваки пут освајао прво мјесто. Једне године сам добио и специјалну награду за најљепши глас од велике умјетнице Радмиле Бакочевић, чију биографију са посветом и данас чувам.
Поред соло каријере, био је члан Камерног хора Музичке академије у Источном Сарајеву, који је под палицом професора Радета Радовића остварио врхунске резултате широм Европе.
– Наступали смо на међународним такмичењима у Италији, затим на фестивалу „Дани словенске писмености“ у Москви гдје смо освојили прву награду, те у Словачкој, Шведској и Њемачкој. Планиран је био и наступ у Кини, али су нас материјални трошкови спријечили. Иако сам се посљедњих десетак година у потпуности посветио просвјетном раду, није искључено да ћу се вратити оперском пјевању. Италијански белканто максимално искориштава вокални потенцијал и захтијева много вјежбања. Ево, на примјер, никада нисам наступио пред домаћом публиком у Сокоцу, а мислим да би то било веома интересантно.
Говорећи о треми и омиљеним композиторима, открива шта је обиљежило његове наступе:
– Није једноставно стајати пред строгом комисијом коју чине велика оперска имена и диригенти, пјевати без микрофона и искористити максимум вокалног апарата да вас чује хиљаде људи. Али све се то временом коригује и увјежба. Што се тиче омиљених композитора, то су дефинитивно италијански – Верди и Пучини, јер је Италија колијевка опере. Ипак, посебну склоност сам имао према руским композиторима због њихове ширине и словенског менталитета. Баш као што се свјетска књижевност не може замислити без Толстоја и Достојевског, тако се ни музика не може замислити без Чајковског. Пјесме Рахмањинова, које спадају у најтеже за соло пјевача, биле су ми омиљене и често сам се борио са професорима да ми дозволе да их бирам.
Разбијање страха од музике у учионици
Прошавши и радни пут наставника у школи, Ђорђе је врло брзо схватио шта је дјетету заправо потребно да заволи музику. Каткад се сусретао са ученицима којима је овај предмет стварао отпор, па би им чак и рјешавање задатака из математике пало лакше од обраде једне пјесмице.
– Дешавало се да дјеца од учитеља пређу у предметну наставу и дођу готово ужаснута од музичке културе. Прво што сам радио јесте скидање стигме са тог предмета. То се углавном дешавало са дјецом која немају изражен дар и склоност ка музицирању. Но, бројни су начини и технике како можете навести дијете да се креативно изрази. То дијете можда не може научити да пјева, али може исказати труд, а ви га за то наградите. Укључите их у приредбу или у хор и тако им дате шансу да се ослободе притиска – објашњава Рајић.
Он наглашава да Музичка култура, осим своје образовне улоге, прије свега треба да буде простор за одахнуће и бијег од тешких мисаоних процеса којима се ученици баве на другим часовима.
Директор са душом умјетника
Будући да је данас на позицији директора Основне школе „Соколац“, Ђорђе нам је открио и да ли му је богато педагошко и умјетничко искуство помогло или отежало руковођење овом одговорном установом.
– Предност јесте када је руководилац неко са искуством из праксе. Међутим, и данас се често сматра да је директор неко ко је „власник школе“. Ја не радим на такав начин. Образовни систем постоји због дјеце и суштина се одвија у учионици. Ја сам ту да им обезбиједим максималне услове, а шеф сам само по потреби. Најлакше је пријетити и кажњавати, а дјеца су дјеца – направриће неки несташлук. Сматрам да је васпитно-дисциплинска мјера на посљедњем мјесту, јер лако може изазвати контраефекат.
Он признаје да такав начин размишљања можда није уобичајен јер долази из свијета умјетности:
– Баш ми је психолог на систематском прегледу рекао да ми – умјетници знамо да их пријатно изненадимо другачијим погледом на свијет. То не значи да смо изнад осталих, али није случајно што баш музика има своје посебне школе. У оквиру постдипломских студија имао сам предмет психологија умјетности, гдје смо се бавили тиме како дјеца која од малих ногу имају контакт са умјетношћу или спортом израсту у стабилне, лидерске личности са сигурним карактером.
Рајић не пропушта да похвали свој колектив.
– Морам похвалити колектив Основне школе „Соколац“, гдје раде изузетни људи и колеге. Показало се да је овај модел управљања продуктиван – ствари рјешавамо заједно, а ја сам прије свега њихов колега, па тек онда руководилац.
Ауторитет школе и изазови савременог родитељства
Чињеница је да су се времена промијенила и да су родитељи данас много више упућени у васпитно-образовни систем, али се понекад чини и да су им очекивања превелика. Ипак, директор Рајић сматра да је овај однос код нас стабилан.
– Школа је некада била апсолутни ауторитет, док су данас утицај преузеле друштвене мреже и разни самопроглашени „стручњаци“ без икаквих компетенција, што лако може да заведе младе. Међутим, образовна установа мора очувати свој ауторитет. Проблем је када се родитељи мијешају до те мјере да хоће да бирају смјену или учитеља при упису првачића. У школама раде професионалци – педагози, психолози и дефектолози. Мијешање у систем и урушавање ауторитета школе директан је рецепт за пропаст друштва. Наравно, сваки родитељ жели да му дијете буде најбоље, али то не постоји. Подсјетићу на легендарну Марију Калас, која је, када су је питали ко је најбољи пјевач на свијету, одговорила да најбољи вјероватно уопште није познат.
Корјени који граде човјека
Да би стасао у комплетну личност, каква је данас, Ђорђу су највише допринијели срећно дјетињство и здрава средина. Рођен je у Сарајеву 1985. године. Баш тамо је уз подршку мајке, која му је и купила прву касету, открио музику. У Соколац је избјегао 1992. године усљед ратних дешавања. Школовање памти по лијепим тренуцима, а чињеница да је у једном периоду похађао двије школе и имао чак 30 предмета показује колико се трудом и љубављу све може постићи – што остаје и његова главна порука младима.
Ђорђе Рајић нам је кроз овај инспиративан разговор показао да се права музика не учи само слухом, већ срцем – било да се изводи на оперској сцени, у учионици или живи на страницама књига које остају генерацијама које долазе.
