Српски државни сабор у Серезу је 1354. године прогласио Душанов законик у цијелости, који је утврдио општа начела државног уређења тада најмоћније државе на југоистоку Европе.
Званични назив најзначајнијег правног документа феудалне Србије био је „Законик благовјернаго цара Стефана“.
Осим уставних, садржавао је и казнено-правне и процесно-правне, као и одредбе из породичног и насљедног права.
Рађен је на основу обичајног, црквеног и ромејског /византијског/ права и одликује се хуманошћу, јер је штитио права и најнижих сталежа.
Прокламовао је начело законитости: закон је јачи и од супротне воље владара.
