У Сокоцу је синоћ одржана промоција књиге „Слушај своје срце“ познате хуманитарке Тамаре Мисирлић из Србије у организацији Народне библиотеке Соколац.
Бројни суграђани уживали су у говору ове младе а итекако успјешне дјевојке, која је поред књиге представила и свој хуманитарни рад.
Тамара Мисирлић је за Инфо центар подсјетила како је почео њен хуманитарни рад и помоћ људима у различитим невољама.
- Све је кренуло пре седам година, када сам имала шеснаест и обишла сам једног деку који је живео у порушеној кући и тада сам му рекла: „Деко, изградићу ти кућу“. Кућа је изграђена за шест месеци и од тада то је постало мој пут. Једна, друга, трећа, четврта кућа, нон-стоп се низале те лепе приче породица, нова лица. Ето, то је тако до данашњег дана, седам година рада, 315 збринутих породица.
Каже да је свака породица остављала на њу велики утисак, те да је стално на терену међу људима.
- Свакодневно чујемо неке нове приче, упознајемо дивне људе, велике борце, сазнајете шта су они прошли, како су се они борили, како се некад живело, како се живи сада. За седам година рада мени се толико тога скупило и једноставно сам имала потребу да то запишем. Књига јесте аутобиографска, зове се „Слушај своје срце“, јер тада је све кренуло, када сам ја том деки рекла да ћу му саградити кућу. Немам друго објашњење за то моје обећање са тако мала година, него да је тада у том тренутку моје срце проговорило. Кроз све ове године сам причала и људима и деци са којом радим у својој школи спорта и људима који мене окружују, блиским људима, слушајте своје срце. И кад год ме неко пита, па како си све то тако успела, како толико обавеза, како све то носиш на својим раменима, мој одговор је увек био слушај своје срце. Због тога се и књига зове „Слушај своје срце“. Она, као што рекох, јесте аутобиографска, али некако сам најмање писала о себи. Хтела сам да запишем те приче са терена. И некако сам бирала да пишем о људима који заиста јесу велики борци и о људима који су имали шта да кажу. Заиста сматрам да сам и ја сама од њих много учила, нарочито када су у питању ови старији људи који су за мене извор мудрости и који су ме некако и водили кроз све ово. Ја сам кренула јако млада, са шеснаест година, и некако сам расла уз све те људе, њихове приче и њихове савете. Ето, јавила се та потреба да то запишем, да оставе траг ти људи и њихове приче и да некога охрабре, да мотивишу и да им покажу светлост.
На питање да ли поред бројних обавеза које захтијева хуманитарни рад, има времена за приватни живот, Мисирлићева је одговорила да је најбитнија организација у свему.
- Поред свега што радим, студирам економски и правни факултет. Имам школу спорта „Змај“ у три града, затим фитнес и пилатес. Заиста имам велику, да кажем, спортску породицу. Имам времена и за пријатеље, али и за људе које волим. Наравно, човек мора у свему овоме да пронађе мир, јер тешке су то приче, тешке су то судбине и кад је човек стално окружен тим тешким причама, кад стално слуша нешто негативно, нешто тужно, кад на терену стално види дете које нема обућу, одећу, поцепано, гладно, у лошим условима, без струје и без воде, не може да те то не дотакне, наравно да и ти покупиш њихове емоције и све то што доживиш мораш некако и на својим леђима да изнесеш. И у почетку је било јако тешко и ето признајем, нисам знала како са тим емоцијама, али ојачала сам годинама. Мислим, много породица, много прича и човек једноставно мора да схвати да мора да сачува себе. Када дођеш тим људима и видиш да они сви плачу, да они немају више ни наде ни воље, ти мораш да будеш јак, не смеш да заплачеш пред њима и тако те ствари, те временом јачају. Сада успевам да се контролишем, али у неким тренуцима, у неким много потресним моментима је то јако тешко и заплачем и ја и на терену и овако када сам сама.
Она додаје да влада велико интересовање за књигу, да то није очекивала и да је на самом почетку рекла људима који је прате, да није писац, ни аутор, нити књижевник.
- Оно што ја могу да напишем то је онако срцем као и све што сам радила до сада. Имала сам један циљ, да књига мало подигне људе, да подигне свест, да их охрабри, јер сам кроз све ово схватила колико смо се мало изгубили и колико нам и фали да нам неко упути неку топлу реч, да нас неко подигне, да чујемо нечију причу и видимо како се неко борио, па да нас можда та њихова прича мотивише, да нас подигне, да нам покаже да из највеће таме човек може да устане и да настави да се бори. Први тираж је 10.000. Књига је изашла прошле године у октобру на мој рођендан и празник Покрова Пресвете Богородице. До сада је отишло 8.000. Велика је заинтересованост и мени је драго кад чујем повратну информацију да је књига неком помогла, да је неко нешто схватио, научио из те књиге, да га је подигла, да га једноставно мотивише, да је пронашао себе у неким деловима, што и јесте највећа срећа на крају.
Она је посебно истакла да је радује када има прилику да борави у Републици Српској, као и да никад то не буде долазак само због промоције, већ је то неки сусрет са народом, што је и према њеним ријечима, најљепша страна свега.
- У овом тренутку ми имамо 4.000 пријава за помоћ путем мејла, само они који су се уредно пријавили, а ту су и пријаве путем друштвених мрежа. Заиста је све пребукирано, не стиже се ни да се све прегледа. На пример, сада смо овде, па нам неко каже, ту у близини има нека бака, хајдемо да је обиђемо. Увек се чује и кад је човек нон-стоп међу људима на терену, лако се то сазна, лако се то види, а и некако кад те срце води, онда све иде својим током. Посетили смо људе у Чајничу и Рудом, имали смо у плану и данас неке обиласке, али није се некако дало, међутим, вратићемо се, толико нам је било лепо и толико су нас лепо сви угостили, дочекали и онако прихватили као своје. То је нека и карактеристика овде за вас, за ваш менталитет да баш оставите леп утисак и да кад једном човек дође, увек се и врати. Ми већ планирамо да за десетак дана дођемо опет и да конкретније помогнемо неким људима – најавила је Мисирлићева.
Директорица Народне библиотеке Соколац Божица Јанковић је казала да је ово први пут да је Тамара Мисирлић гост у нашем граду, што је изазвало велико интересовање код суграђана.
- Када смо кренули са најавом промоције, схватили смо да је наш простор премали, тако да не можемо у просторији Народне библиотеке примити све заинтересоване. У сусрет нам је изашао директор Основне школе „Соколац“ Ђорђе Рајић, коме се захваљујем на уступљеном простору. Књига ће бити доступна у нашој библиотеци, наћи ће своје мјесто на полицама и биће на располагању нашим читаоцима – поручила је Јанковићева.
Фондација Тамара Мисирлић активно ради на помоћи угроженим породицама и дјеци у Србији, организујући хуманитарне акције и пружајући подршку онима којима је најпотребније.
