Слободанка Станимировић са Сокоца, која је у рату остала без вида, већ више од три деценије ручним радом побјеђује животне недаће, самостално плетући чарапе, прслуке и џемпере, које најчешће поклања.
Станимировићева је рекла Срни да јој је плетење постало најбоља психотерапија, захваљујући којој је успјела да преброди најтеже животне тренутке након што је 1994. године, заједно са супругом, рањена од мине и остала без оба ока.
„Најтеже је било навићи се на живот без вида. Некад си био способан за све, а одједном не можеш ни сам у тоалет да одеш, то је најтеже. Полако сам све савладала“, испричала је Станимировићева.
РУЧНИ РАД ДОНОСИ МИР
Упркос тешком животном искушењу, каже да никада није изгубила вјеру.
„Највећи Божији дар био је када сам 1997. године, након 14 година без дјеце, родила здравог сина. Бог ми је узео очи, али ми је дао дијете“, истакла је она.
Станимировићева каже да јој ручни рад доноси мир и помаже да заборави свакодневне проблеме.
„Када узмем игле и почнем да плетем, све проблеме оставим иза себе. Размишљам о шарама, бројим петље и потпуно се смирим. То ми је права психотерапија“, рекла је она.
Најчешће плете чарапе, папе, прслуке, џемпере и друге одјевне предмете, али их, како каже, никада не продаје.
Станимировићева каже да највише воли да поклања и да јој је највећа награда када се неко обрадује ономе што је направила.
Иако је изгубила вид, Станимировићева и данас сама осмишљава мустре, које прво замисли у глави, а потом их, бројећи петље, претвара у ручни рад.
„Плела сам и прије него што сам изгубила вид, па знам како се то ради. Не волим да преписујем од других, него све сама замислим у глави и тако радим. Тако ми је најлакше“, рекла је Станимировићева.
ПЛЕТЕЊЕ КАО ТЕРАПИЈА
Она је навела да и данас живи са четири гелера у глави, због чега повремено има јаке главобоље, али да јој плетење често помогне више него лијекови.
„Некад не морам ни таблету да попијем. Узмем игле, почнем да плетем и смирим се“, рекла је Станимировићева.
Прије два мјесеца Станимировићева је пала у кући и поломила обје руке, због чега је 42 дана носила гипс. Каже да јој је најтеже пало то што за то вријеме није могла да плете, а чим јој је гипс скинут, поново је узела игле у руке.
„Одмах сам почела да плетем. И доктор ми је на контроли рекао: `Само плети, то ти је најбоља терапија`“, испричала је Станимировићева.
УРЕЂАЈ КОЈИ ПРЕПОЗНАЈЕ БОЈЕ – ВЕЛИКА ПОМОЋ
Недавно је, у оквиру пројекта „Самосталност кроз додир и звук“, који заједнички реализују Градска организација слијепих и слабовидих Источно Сарајево и Министарство здравља и социјалне заштите Републике Српске, добила уређај за препознавање боја, који ће јој, како каже, знатно олакшати свакодневни живот, а посебно израду ручних радова.
„Добар је и за препознавање боја гардеробе и постељине, али мени ће највише користити због вунице и конца. Када нешто шијем или настављам да плетем, само принесем уређај и он ми каже која је боја, па могу сама да наставим рад“, рекла је Станимировићева.
Станимировићева каже да су јој свакодневни живот знатно олакшала раније добијена тифлотехничка помагала, попут уређаја за увлачење конца у иглу и сигнализатора који упозорава када се шоља напуни течношћу.
