Продоран, снажан, а опет милозвучан глас какав могу имати само горске виле, привукао је велику пажњу јавности крајем мјесеца јануара, када је при отварању Дејвис купа u Копенхагену, Данска, гдје су се среле тениске репрезентације Србије и Данске, оперска дива Радмила Рајић извела химну Србије „Боже правде“. Ова рођена Сарајка данас живи у Данској, а коријенима је везана за Романију и њени родитељи Радомир и Здравка, као и сестре Бранка и Милијана становници су наше општине. Како је спознала љубав према музици, о успоменама из креативног и културног предратног Сарајева, одласку у Данску и оснивању сопственог позоришта „Copenhagen Chamber Performance“, те великој љубави према Романији, у рубрици „Лица Романије“ говори Радмила Рајић.
Сваки човјек, ма гдје био и шта чинио у животу, не заборавља одакле је потекао. Како живот одмиче, грчевито се бори да се присјети и од заборава спаси најранија сјећања, па тако и Радмила чврсто чува успомене из тог периода живота.
- Рођена сам у Сарајеву 1971. године, а одрасла на Брусуљама у предграђу Сарајева. Расла сам у обиљу љубави, сунца и среће са сестрама Бранком и Милијаном. Наши родитељи Радомир и Здравка су нас одгајали на најбољи могући начин, са дисциплином, али и са љубављу. Никад нам ништа није фалило и били смо увијек задовољни, иако сам тек касније спознала да су и тада била оскудна времена. Фамилија Рајић је имала више кућа ту и ми дјеца, сви тако сакупљени малтене у једној улици, сретни и безбрижни смо провели дјетињство како се само пожељети може. Имали смо и дивне комшије, морам поменути наше драге Мемиће. Са њима смо били као да смо фамилија. Било је то вријеме доброг човјека – овако почиње своју причу наша саговорница.
Љубав према музици спознаје рано, још током основног образовања и тада одлучује да своје редовно школовање допуни и у музици.
- У Основну школу „Петар Кочић“ у Фалетићима је дошла једна студентица из Метковића која је тада студирала Музичку академију у Сарајеву, Вања Габрић. Она је предавала музичко васпитање и чула је мој глас. Тражила је одмах да обави разговор са мојим родитељима, јер како је рекла: „Ово дијете има глас, апсолутан слух и требала би кренути у музичку школу, и то што прије.“ Вања је открила мој таленат и зато сам јој до неба захвална. Од тада је музика означила мој живот. Прво Музичка школа на Катедрали, која се тада звала „Војислав Вучковић“, коју сам завршавала по два разреда за једну годину, јер сам кренула касније него остала дјеца. Одатле само спрат више, кренем касније у Средњу Mузичку школу и послије још један спрат па Музичка академија. Све музичке установе у једном. И тако та зграда постане мој нови дом. Свијет класичне музике се отворио за мене и ја сам вјерујте ту себе и нашла.
Радмила каже да посебно лијепе успомене носи управо са Музичке академије, гдје је стекла студентска пријатељства за цијели живот, када је Сарајево било центар културног уздизања.
- Мој дан на Академији би изгледао овако: од 9 до 16 сати предавања и часови, онда дуга кафица у Гем-у, па опет на Академију гдје слиједи вјежбање и клавира и пјевања, све док није вријеме ићи у Народно позориште и гледати шта год да је на репертоару то вече, било да је балет, драма или опера. Био је ту један портир Данило који је мене увијек пуштао да уђем и гледам представе, јер послије премијера је врло ријетко било да су представе биле распродане. Тако су моји дани, мјесеци, године пролазиле, упијала сам све што сам могла научити о свим врстама умјетности. Била сам њихов инвентар…Често сам ту ишла и са мојом тадашњом пијанисткињом Белиндом Крнић, са којом и дан данас имам сарадњу. Нека пријатељства стечена у студентским данима, остају за читав живот. И тако су изгледали моји дани студирања на Академији. Дођем кући са задњим бусом за Фалетиће, изађем на станици Васин Хан и онда по мраку, једно 20 минута пјешке до куће. Ходам и размишљам о утисцима које сам тај дан прикупила, идем и пјевушим тихо дионице из пјевања или из клавира, меморишем текст пјесми од Шуберта или Брамса. Ја сретна у свом свијету... и стигенем брзо кући, преспавам и опет исто сљедећи дан. Мене је тај свијет умјетности зачарао и ја сам се у тој магији нашла. Ништа ми друго није падало на ум, само музика, позориште, читање књига, изложбе у галерији „Ђуре Ђаковића“ или у другим галеријама у граду. Гледајући сада на то моје одрастање, јасно ми је да сам имала велику срећу и привилегију расти у тако једној креативној средини какво је Сарајево имало тих година – додаје Радмила, оживјевши сјећања на један град који је грлио сваког ко је његовао различитост, културу и умјетност.
И таман када су кренули значајни наступи и освајања награда, сву љепоту тадашњег живота у Сарајеву прекинуо је несрећни рат. Радмилу је пут одвео у Данску, гдје наставља да се усавршава у музичком смислу и постиже велике успјехе у приватном животу и на пословном плану.
- У Народном позоришту у Сарајеву дебитовала сам још као студентица са непуних 19 година. Са 20 година освајам трећу награду на Интернационалном такмичењу у Верони. И то је био један велики доживљај, јер сам била најмлађа у конкуренцији пјевача који су просјечно имали 30 година. Тада исто добијем награду публике и поклон од градоначелника: кључ од града Вероне – једна копија из римског доба која се симболично даје новим талентима. Онда би поменула концерте са Сарајевском Филхармонијом који су били незаборавни. На Републичком такмичењу БиХ освојим 1.мјесто, мислим да је то било 1990. године. Немам ништа од тих диплома и ствари јер све је изгорјело. На трећој години Академије сам припремала главну улогу Маргарите iz Ш.Гунове опере „Фауст“, међутим рат се деси и све стане. У Данску сам дошла крајем 1992. Ту сам завршила Академију, освојила све што се може освојити, да не набрајам и 2012. оснујем своје мало позориште „Copenhagen Chamber Performance.“. Сама себи сам шеф и одређујем са ким ћу да сарађујем. То је један врло одговоран и административно тежак посао, али сам га временом завољела, јер сам послије сваког пројекта била све боља и боља у томе. Сарађујем са већим и мањим оркестрима и од свих представа издвојила бих: ”Нора- Луткина кућа” ( према Ибсеновој новели) са којом смо имали свјетску премијеру и освојили многе награде, ”Марие Галанте” – ен опера кабарет од Курт Вајла, нова опера ”Медеа” ( Еурипидова грчка трагедија) исландског композитора Хуги Гудмунсона и театерконцерт ”Алма Махлер – живот са ексцентриком”. Тренутно припремам оперу у Хамлетовом дворцу у Хелсингору, са премијером 19.марта. Радња се преплиће са Шекспировим „Сонетима“. Мислим да ће бити јако добро.
Како је повод разговора са Радмилом било извођење химне „Боже правде“, питали смо је какав је осјећај пјевати на свом језику и колико извођач смије да се препусти емоцијама?
- Искрено, то је био један од већих доживљаја који ћу сигурно памтити. Само на стадиону је било 10.000 људи а још колико људи је гледало директан пренос, нисам ни имала времена да мислим… Пјевати химну Републике Србије је био један величанствен доживљај. То је једна врло лијепа композиција коју је написао словенски композитор Даворин Јенко. Има јак текст који је написао Јован Ђорђевић и који никога не може оставити равнодушним па тако ни мене, али ја сам умјетник и професионално приступам сваком мом наступу. Ја ћу на исти начин отпјевати данску химну и даћу све од себе да буде како треба. Мада је срцу најдраже пјевати на свом језику. То је ДНК. А што се емоција тиче публика увијек доживљава више него ми на сцени, јер смо ми катализатори тих канала, ми носимо поруку, ми доносимо причу, енергију и не смијемо допустити да се превише предамо осјећањима, онда тек не можете пјевати…то је та нека златна средина комуникације са сцене која се учи годинама – искрена је она.
Радмила тврди да на свијету нема љепше планине од Романије и да јој је овај предио увијек у мислима. Стога нас је занимало да ли постоји могућност да некад и запјева у нашем крају?
- Моји родитељи и сестре живе на Сокоцу од деведесетих и ту долазим више пута годишње, или за Славу – Светог Николу, или за Божић, или на ферије на љето. Романију обожавам, нема љепше планине на свијету. Нема боље воде, нема љепшег сунца него оног на Романији. Мајка ми је родом са Костреша, од Грујића, а тата је родом са Вране, то је додуше више према Озрену, али та два села су ми заувијек у срцу. Ево на примјер ја живим у Данској у Копенхагену и идем на јогу и медитацију, и сад каже учитељ, затворите очи и замислите нешто најљепше, нешто што вам освјетљава душу, и мени се сваки пут прикаже слика из татиног села Врана или маминих Костреша. Џаба, колико год да се ви градите у свом животу и колико год постигнете, увијек ће слике дјетињства да се враћају, нарочито нама који живимо у иностранству. Та прелијепа природа уз коју сам одрасла и која је у мојим генима и на крају крајева и темељ мог бића је мене и окарактерисала. И тако, ја се ту нагледам, у мојој унутрашњој фантазији, дивне моје Романије и пуним срцем кренем у нови дан. Романија ће увијек бити дио мене. Питате ме да гостујем на нашем подручју – врло радо ћу се одазвати сваком позиву да дођем да пјевам, уколико је то у мојој могућности – одговара Радмила Рајић, подсјећајући нас на љепоту којом смо окружени,а које смо често недовољно свјесни.
А да је срце увијек вуче ка свом завичају, потврдила нам је и одговором на питање чему тежи у будућности и да ли је је остало још нешто недостижно њеном срцу?
- Сад ћете ми се насмијати, али вољела бих да поправим пут до наше викендице на Врани, да се може прићи кући, и да моја дјеца могу доћи без проблема у неко тамо вријеме са својом породицом.
Радмила свој идентитет брани пјесмом, а каже да то може свако од нас вјером у Бога и у добро сваког човјека, био Србин или не. Како је наш народ данас у тешким и изазовним временима, њена порука за све читаоце ове приче је:
- Изазовних времена ће увијек бити, али треба тежити заједници, разумијевању, толеранцији. Треба гајити доброту, поштење, искреност. Треба дијелити сиромашнима, ширити доброту и свјетлост око себе.
*Свако копирање, умножавање, објављивање цјелине или дијелова овог текста без навода имена аутора или сајта „Инфо центра“ Соколац представља повреду ауторског права и кривично дјело.
