Онима који желе да знају није непознато: Међународни дан матерњег језика УНЕСКО је установио прије четврт вијека и обиљежава се 21. фебруара. И овако, на међународном плану издвојени датуми, више су прилика да се подсјетимо неких незаобилазних чињеница, да укажемо на њихову важност, коју углавном недовољно уважавамо.
Ријеч језик из текстова на српскословенском језику, на примјер из Житија господина Симеона од Светог Саве – преведена је ријечју народ. Народ и језик су, према томе, једно. Језик је био и остао најважније, диференцијално најпоузданије обиљежје једног народа. То не значи да ту посебност не обликују и још неки важни духовни и културни чиниоци.
У нашем времену термин идентитет је поприлично десемантизован (углавном због неприличне и учестале употребе!), скоро да је постао погодбена категорија, у епоси која је огласила да истина (више) не постоји. У најзаоштренијем облику: идентитет се представља као ствар избора сваког појединца, чиме се наглашава подразумијеваност његове одвојености од заједнице. Међутим, у нашем убрзаном времену свједочимо како и није све баш онако како су замислили неуротични креатори наших судбина. Језик се показао много жилавијим него што су то помислили они који би да занемаре његову суштину. Зато је синтагма матерњи језик изнимно важна. Она нас враћа традицији и прецима, а подсјећа да нисмо господари језика којим говоримо. Темељно начело српске филологије гласи: Срби су сви они који говоре српским језиком и чији преци су се служили тим језиком.
Српски језик већ два вијека има судбину коју нема ниједан други европски језик: од средине деветнаестог вијека он је више пута преименован; јужнословенски народи, који су у нареченом раздобљу стицали национални идентитет на различите начине, преузимали су српски језик и мијењали његово име. Нажалост, и Срби су, нарочито у за њих трагичном југословенском периоду, прихватали туђе, ненаучне називе за властити језик. Због тога данас испаштају на многим плановима своје егзистенције, иако, огрезли у незнању и погрешном школовању, тога углавном нису свјесни. Они то себи не би освијестили ни када би сваки дан био Дан матерњег језика. Јован Дучић је писао да се народ лакше фанатизује него васпита. Србистичке истине о српском језику тешко продиру у свијест српског народа, његових институција и просвјетних радника.
Ријеч је о проблемима дугог трајања и само их овлаш дотичемо на овом мјесту, овим конкретним поводом. Ипак, треба непрестано наглашавати: српски књижевни (стандардни) језик је вуковски српски језик, кодификован кад већина народа на данашњем југословенском простору, у првој половини деветнаестог вијека није постојала. Према томе, њихово присвајање вуковског српског језика нема упориште у филологији, науци, међународним конвенцијама и здравом разуму.
На још један моменат који обиљежава наше вријеме треба указати. Са свих страна данас се може чути како је језик осиромашен и како се непрестано и учестало осакаћује. То није тачно запажање. Језик само свједочи о нашој духовној и душевној пустоши, о безмјерном изражајном сиромаштву као показатељу безобалне сваковрсне оскудице. То што се све мање чита, што се не поклања пажња изражајној колоритности и обухватности, не значи да такве могућности језик (и даље) не посједује. Култура говорења и писања подразумијева свакодневну посвећеност, брижљивост у начинима изражавања мисли и осјећања, своје личности. Неуким људима је чудно што господари незнање упркос томе што знање никад није било доступније, и што смо неписмени – мисаоно и граматички – данас када је веома лако провјерити како се нешто каже (на тренутак занемарујући што те брзо доступне корекције не морају увијек бити и поуздане!).
Доступност знања није исто што и знање, могућност да брзо и једноставно коригујемо своју неписменост, није исто што и узорна језичка култура. Језик раскрива нашу љеност, а она је опака духовна пошаст.
Српски философ Божа Кнежевић, у својој дивној књизи Мисли, има један афоризам који гласи: „Најтежи је умор од нерада!“ Наш матерњи српски језик надмено се подсмијева нашој неразумној потреби да понављамо извјесне ријечи и конструкције, празне и најчешће неприличне контексту и смислу који намјеравамо исказати. Ево само два таква примјера. Наши ђаци и студенти ће пресвиснути од силних притисака да критички мисле, јер им се не напомиње да је стаза до било каквог мишљења дугачка и поплочана великим напорима да се овлада извјесним знањима.
У времену незабиљеженог себичњаштва, у јавном простору не можемо да се одбранимо од рогобатне ријечи инклузија, која је на добром путу да постане застава епохе која је побрисала постојање Другога и заједницу! Не треба пропустити ни ову прилику, а не подвући да је наш језик угрожен, и то понајвише од нас самих, од наше небриге и незнања. Свијест о чувању и његовању српског језика мора бити најпречи задатак нашег надлежног министарства, које на том плану никад ништа сувисло није ни радило. Кад се повремено укључе са неком, претежно популистичком акцијом, само показују колике су незналице, па добронамјерник остаје у дилеми да ли да их жали или исмијава.
Школе, све више постају газдинства страначких директора, у чијим агендама су екскурзије на надмоћном првом мјесту.
Професори и наставници, па и они српског језика и књижевности, у учесталим изборним шарадама, више су посвећени сакупљању сигурних гласова него своме професионалном напредовању. А свакоме је јасно да се примјерена друштвена свијест о значају српског језика може постићи и обликовати само посредством институција, да је то једини могући пут да о своме језику и бринемо, а не да у приликама попут ове понављамо увијек исте фразе, које нити имају значај нити кога на било шта обавезују.
