Везаност за оца је трајна, ћерка га ријетко напушта чак и онда када је свјесна да он није добра особа. Однос са оцем највише утиче на то како ће ћерка да изгради самопоуздање, али и на то какве ће партнере да бира.

Однос оца и ћерке одувијек је посебан и другачији, испуњен нарочитом врстом емоција и обожавања. Почиње да се гради у најранијем дјетињству, када ћерка, још несвјесно, почиње да прави суштинску разлику између мајке и оца. У свијести маленог бића мајка се подразумева, за њу је ту и увијек, док је отац нешто недостижно и узвишено за чију љубав и наклоност очигледно треба да се бори. Зашто ћерке толико воле очеве и како настаје та трајна нераскидива веза међу њима, објашњава психолог и психотерапеут Александра Јанковић:
– Овде се потврђује Фројдова теза коју пролазе дјеца са родитељима супротног пола. За дјевојчице је мајка у породичном миљеу стално присутна фигура која брине о храни, облачењу и другим свакодневним стварима. Отац је неко попут министра који брине о крупнијим стварима, а прије свега о новцу. Ћерке то у најранијем узрасту, тачније од треће године препознају, али још не могу јасно да искажу. У њиховим очима он је често идеализована фигура која се појављује послије свих завршених обавеза и тада слиједи вријеме за љубав и игру. Очеви су најчешће ти који се баве само “лијепим” стварима, ретко критикују и васпитавају у правом смислу те ријечи.

Највећа подршка
– У односу на мајку која због свих обавеза често реагује критички и помало непријатно, отац се јавља као извор пријатности, спреман да се са њом поигра, да саслуша све њене “важне” приче и покаже најљепше емоције. За њу се његова љубав подразумијева. Како вријеме њеног одрастања одмиче, тако се она све чвршће везује за тату. За ћерку је мишљење оца изузетно важно, јер утиче на изграђивање сопственог самопоштовања и самопоуздања. Његово мишљење је за њу закон, јер је отац њен идол, шармантан, неодољив, пун квалитета… Однос према себи и ниво поштовања гради на основу порука које јој он шаље – каже наша саговорница.

– У адолесцентнском добу ћерке праве неку врсту несвјесне калкулације. Почињу да схватају своје мjесто, откривају симпатије, стварају пријатељства. Потом долази до заљубљивања, па претjерана везаност за оца, чак и за оба родитеља, наизглед слаби. Кажем наизглед, јер је то стање, заправо, привремено. У том периоду постоји нешто више од онога што дају родитељи, па и отац. Тада се отварају неки нови видици и буди до тада непозната радозналост. Тај мост из дjетињства до одраслог доба прелазе мање више на сличан начин, без претjеране жеље да искуства дијеле са родитељима. Али блискост и везаност за оца се врло брзо враћају и остају константа – каже наша саговорница.

Баш због тога што се мајка и њена љубав безусловно подразумевају, а тата је особа чија љубав мора да се заслужи и стално осваја, ствара се та посебна љубав. У култури западне цивилизације је то посебно изражено. Од ћерке се очекује да буде лијепа, даровита, паметна, самопоуздана, што се без подршке оца, каже наша саговорница, ријетко дешава:

– Очеви, учите ћерке о важности унутрашње лепоте која је важнија од спољашње. Ово је веома битно, јер дјевојчице у млађем узрасту постају свијесне физичког изгледа који може да ствара притисак. Зато јој говорите да је увијек лијепа, али да поред тога треба да буде и добра особа. Мушкарци су у овој врсти подршке својим ћеркама углавном несебични, јер они у животу, по дефиницији, највише воле мајку па ћерку. То су једине жене које су увек ту за њих. Зато је за ћерку, напросто, недопустиво да у било ком дијелу живота напусти оца. Везаност за њега остаје чак и када је свијесна да он није добра особа, због чега несјвесно често доноси и судбински лоше одлуке – каже Александра.
То се догађа када је отац алкохоличар или грубијан, па као по правилу, ћерке за брак, као по кључу, бирају исти тип мушкарца.

Нико као тата
– Са друге стране, у ситуацијама где очеви из неког разлога трајно напуштају породицу, ћерке их и даље глорификују, а због огромне чежње код њих се ствара осећај кривице, иако за то, објективно, не постоји разлог. Неприхватање или хладан однос им изузетно тешко пада, што може лоше да се одрази и приликом успостављања партнерских односа.
Зато је веома важно да се отац бави својом ћерком и о томе, каже наша саговорница, треба бринути од рођења:
– Ма колико да је отац заузет послом, треба да се бави ћерком. Ако се он сам не сјети, мајка је та која треба да га укључи у свакодневне радње око бебе када год има времена. То значи да треба да се укључи у процес подизања свог дјетета, који подразумева купање, повијање, храњење… Заједничко вријеме и њежност ће на овај начин да пробуде све емоције које и граде тако специфичан и лијеп однос отац-ћерка – закључује наша саговорница.


МУЖ УВИЈЕК ЛИЧИ НА ОЦА
Заштитнички настројен муж и брижан отац који отворено испољава љубав својим понашањем утиче на то да ћерка тражи исте квалитете у свом будућем супругу. Истраживања показују и да су ћерке које имају добар однос са оцем мање склоне да експериментишу са дрогама и алкохолом, ређе испољавају делинквентно понашање, као и депресију.
По мишљењу психолога др Џенифер Кромберг из Калифорније, однос очева према ћеркама је врло важан, јер им обликује и свијесна и подсвјесна очекивања. Из њиховог понашања оне граде слику свијета, од успјеха у школи, до друштвене ангажованости и будућих љубавних веза… У емотивном смислу није довољно да је отац пажљив само према својој мезимици, а према другим женама из окружења не. У таквим околностима она подједнако упија оно што се директно њој пружа, али и лоше опхођење према другима. То није добар модел.
У односу отац-ћерка најважније је да се истински оствари поштовање и разумевање, те да се веза заснива на искреном разговору, на сталном емотивном повезивању и едукативном деловању. Чак и онда када одрасла ћерка из неког разлога не следи искључиво очев примјер, истиче др Кромберг.