Припремила: Жељана Поњарац
О Ђурђевдану ове године, као и петнаест година уназад, ходочасници Романије крећу на пут већи од свих путева у животу. То је пут који води ка Острошким стијенама гдје миром мирише и многе муке поклоника носи са собом, Свети Василије Острошки. Двије хиљаде и девете године, тројица храбрих момака одважила су се да својим ногама пређу 230 километара, колико има од нашег родног Сокоца до манастира Острога. Ни слутили нису да ће њихов подвиг слиједити многи и да ће постати традиција. Као члан Удружења „Свети Василије Острошки“ Соколац, које и носи име по овом свецу, слушала сам много прича и искустава о самом ходочашћу. У мени се једног дана јавила жеља да и ја постанем једна од многих која ће својим ногама отићи до Острошкe светиње, заблагодарити Светом Василију Острошком и помолити се.
Док су се сунчеви зраци пробијали иза брда, журно сам похитала ка Романијској Лазарици. Много познатих и непознатих лица, сановних на свјежем јутру, присуствовало је јутарњем богослужењу након кога смо кренули на дуго ишчекивани пут. Уз благослов наших oтаца, црквена звона и по нека суза од узбуђења и радости, кренули смо низ улицу. Кораци су се као перле низали и за сваки смо били ближи нашем циљу. Релативно брзо смо стигли до Рогатице гдје смо направили већу паузу. Након ручка смо кренули даље ка преноћишту у Дубу. Са првим мраком стигли смо у просторије „Романијапутева“. Први дан смо сви били хитрог корака и пут смо прошли без већих повреда.
Други дан смо у цик зоре, након молитве кренули ка најзахтијевнијој дионици овог путовања, дугу око шездесет километара. Са сваким новим кораком осјећали смо већу тежину ранаца на леђима као и бол жуљева на ногама. Оно што нам је давало снагу и вољу да не посустанемо, био је призив Светог Василија Острошког. Са сваким новим кораком почели смо више да упознајемо људе око нас. Свако је носио понаособ уникатну причу и имао различит мотив за ово свето путовање. Само нам је циљ био исти… уз Божију помоћ, стићи до свеца и поклонити му се. Након паузе у Копачима, подијелили смо се у групе у којима смо прошли ту путању. Иако смо пролазили кроз предио у коме живи већинско становништво друге вјероисповјести, наишли смо само на благосиљање и подршку домаћина и пролазника. Насупрот умора од претходног дана као и сваког новог корака који смо правили, одустајање није постојало као опција. Нико није дозвољавао да било која особа остане сама, па макар и у мислима. У касним вечерњим часовима стигли смо до Спортске дворане „Партизан“ у Фочи, која је те ноћи била наш конак.
Током пута вријеме је било на нашој страни али жуљеви и упале зглобова нису јењавали. Трећи дан је освануо Сунцем обасјан и ми смо наспавани, али не и одморни наставили даље. Трећи дан је како кажу старији ходочасници по дужини руте најлакши, али и он са собом носи благе узбрдице које ходочасницима што због жуљева, што због терета дјелују као планине. Након пређених 25 километара стигли смо до преноћишта Рафтинг клуба „Саставци“. Тара нас је наградила леденом водом, која је као жилетима сјекла наше зглобове и „лијечила упалу“. Наш домаћин Бодо, савјетовао је да се не задржавамо много у води јер би могли лако да се прехладимо. Након вечере услиједило је дружење гдје смо уз пјесму и смијех заборавили за сваку повреду како физичку, тако психичку која је сваком ходочаснику била много тежа од самог ранца и ствари које је носио. Умор као да је на тренутак нестао те вечери и пуни енергије и ентузијазма отишли смо на спавање, са дозом радозналости шта нас то сутра очекује, колико ће бити нових изненађења и искушења.
Четвртог јутра умјесто аларма пробудила нас је киша која је, судећи по барама на путу, падала цијеле ноћи. Јутро је било обојено у мраморну боју као кањон који је био наш домаћин тога дана. Тешким и уморним корацима пели смо се уз благу узбрдицу, уз кишу која није посустајала ни на тренутак. Уз молитве и духовне пјесме које су нас као вјерни сапутници пратиле од самог почетка, скоро да нисмо ни били свјесни хладноће и кише која се као низ водопад сливала низ кабанице различитих боја и дезена. Тек понеки корак који непажњом залута у бару на путу подсјећао је на неусловно вријеме које нас је пратило. Искушењима као да није постојало краја. Од мокрих ствари и одјеће све су се чешће стварали жуљеви. А временским неприликама је допринио и вјетар који је почео да дува приликом преласка преко моста. У Плужинама смо се одморили и окријепили уз послужење које су нам донијели наши суграђани, који нас ни на тренутак нису остављали саме било физички или у мислима. Након тешког и веома непогодног дана за ходање стигли смо до сљедећег конака, манастира Пиве. Одјећа и обућа су се се осушили на нама самима, али се нико није разболио.
Петог јутра сивило није напуштало небески свод, али је свјетлост и благодат Литургије и Светог причешћа била јача од свега. Након што смо примили Тијело и Крв Христову, кренули смо даље ка сљедећем одредишту. Пели смо се попут корњача уз брдо, за које искусни кажу да је дуго око 10 километара, а ми који смо ту први пут осјећали смо као да је та рута дупло дужа. Некоме је пак то брдо било погодно за ходање због повреда које је носио као дио свог личног идентитета. И облаци по небу као да су журно корачали ка неком свом циљу. У једном тренуку Сунце нас је тјерало да тражимо хладовину за кратки предах, а већ у другом смо журно облачили кабанице. Упркос умору који нас је почео сустизати од претходно нанизаних километара које смо оставили из себе, започели смо пјесму која се орила громогласно све до Видрована. По доласку у спортску салу у Видровану, тамошњи домаћини су нас баш тако и дочекали, домаћински. Уз срдачну добродошлицу, послужење и угодну причу провели смо вече са пријатељима. Пјесме није мањкало ни пред само спавање.
Кроз мале високе прозоре, већ по освитку зоре, први сунчеви зраци су се преламали по испуцалим зидовима спортске сале. Помало смрзнути, журно смо спремили своје ствари и по нашим суграђанима их послали до манастира, како би могли да нам заузму мјесто за коначење. Након јутарње молитве, кренули смо пут Никшића. Облаци тога дана нису постојали на небу. Сунце је својим зрацима обасјавало сваки наредни корак којим смо били ближе Острогу. На Царевом мосту заорила се пјесма ходочасника „Ој мајска, свијетла зоро, мајко наша Црна Горо…“. Испод моста су нас, сад већ традиционално, дочекали чланови невладине организације „Пандурица“ из Никшића. Они се баве хуманитарним и еколошким радом са намјером да уреде локалитет Царевог Моста и брда Пандурица надомак Никшића. Њихов хуманитарни рад се огледа у помоћи коју пружају дјеци на Косову и Метохији као и у појединачним ситуацијама.
Уз дружење, пјесму и ручак, одморили смо се и са нестрпљењем чекали да наставимо даље. Петнаестак километара дијелило нас је од циља. Након поздрава и обећања Никшићана да ће нас дочекати и сљедеће године на истом мјесту, али и да ће нас посјетити на нашој Романији, наставили смо нашу путању. Идећи кривудавим путем, дочекасмо да угледамо дуго очекивани бијели манстир у сред великих стијена. Од Крста на путу ка манастиру до Доњег манастира ишли смо у колони један по један. Манастир нам је наизглед био близу али је требало још много километара да би се коначно стигло. Са сваким новим кораком бивали смо одморнији. Сви смо полако заборављали на жуљеве, на разна искушења и недаће које су се појављивале пред нама претходних дана. У зраку је треперила молитва „Богородице дјево“ која се смјењивала од особе до особе. Уз молитву и пјесму за тили час смо се нашли испред Доњег манастира. У бојама тробојке, пут смо наставили боси по помало испуцалом афалту. Кораци су постајали лакши од оних првих којима смо се упутили од Романијске Лазарице. Око нас су само брујале похвале, аплаузи и благосиљање. Прилазећи манастиру сва осјећања су се помијешала. Радоснице су се колутале низ образе ходочасника, познаника, као и многобројног народа који је дошао да се поклони Светом Василију Острошком. Срце се стезало док не спустисмо главу на Свети кивот и све бриге овога свијета нестадоше.
Под звјезданим небом, сви једни уз друге дочекали смо јутро, радосно попут Бадњег јутра. Тог седмог јутра све је било посебно на неки свој начин. Сви су устали одморни и брзо похитали на Литургију како би се Светим причешћем наградио наш труд и подвиг.
Корацима лаким попут пера, којима смо храбри и одважни отишли на ђурђевданско јутро, вратили смо се на празник Светог Василија Острошког ка нашем храму, Романијској Лазарици. Црквена звона, озарена и поносна лица наших родитеља, браће и пријатеља, као и наше свештенство дочекали су нас у самој порти храма. Громогласни аплауз одјекивао је, у порти али и даље, тробојки која је уткала музику својих корака у сваки педаљ земље од Сокоца до манастира Острога. Уз славу Бога и благослов Светог Василија Острошког сви смо живи, здрави и спокојни стигли нашим најмилијим.
Након седам дана наизглед малог, али мени много великог подвига схватила сам да са оваквим људима, којима је вјера покретач свега може да се превазиђе и оно што је на први поглед незамисливо и нерјешиво. Иако много нас није било сигурно да ће физички издржати изазов пред нама, увјерили смо се да је заиста све могуће ономе ко вјерује. И како каже Јеванђеље – „Ко има вјере колико је зрно горушичино, рећи ће гори да пређе одавде тамо и прећи ће, и више ништа неће бити немогуће.“
