Ова храбра мајка троје дјеце, која живи као подстанар, чувши да у чачанској болници живи и расте дјевојчица Нађа, коју родитељи одмах по рођењу нису жељели да прихвате, јер је на свијет дошла као „беба-лептир“, ријешила је да преузме дјевојчицу и, као хранитељка је одгаји у свом скромном дому.

Татјана никада раније није била хранитељка, али када је сазнала за Нађину тужну судбину, да дијете одраста у болници, како умјесто мајчиног загрљаја само може да рачуна на додир медицинског особља, одлучила се на овај корак, на који нико од хранитеља у Србији није имао храбрости. У почетку је долазила у болницу, на одјељење дјечије хирургије, да се упозна са њом, да научи како да јој превија ране, да јој умањи болове…

А, све је почело када је чачанска јавност преко друштвених мрежа сазнала за „бебу-лептира“ која расте у болници. За то је „кривац“ била једна медицинска сестра, која је прије неколико мјесеци у Нађино име објавила:

„Ево још мало па напуних једну годину, али то није било која година, година коју беба проведе у свом дому са својим најближима. Ја сам своју годину напунила на Одјељењу дјечије хирургије Опште болнице Чачак, гдје су ме одгајиле дивне жене, мајке, баке, а оне се зову једним именом – медицинске сестре. Оне су ме купале, превијале, храниле, пјевале ми, училе ме, мазиле, чешљале, љуљале. Јер ја нисам обична беба, ја сам беба лептир. Имала сам ту несрећу да се родим у држави у којој ме нико неће. Неће ме родитељи, неће ме установе социјалне здравствене заштите. Кажу да нису у стању да се о мени старају. Центар за социјални рад каже да су све покушали како би ми пронашли мјесто за одрастање. Министарства ћуте. А ја растем у болници. И ја имам право на нормалне услове за живот. И ја имам право да се играм са другом дјецом… И ја имам право на топао дом, а не „хладну“ болницу… И ја имам право на живот. Ја, дијете лептир са Дјечије хирургије.“

Татјанини познаници су нам испричали да је тада овој жени и мајци срце хтјело да пукне у грудима. Одмах је жељела да види Нађу и да крене у процедуру да постане хранитељица, али само би одгајила „бебу-лептира“.

Њени пријатељи кажу да Татјана не воли да јој се говори како је она хероина. Није жељела чак никакве изјаве медијима да даје, иако је било десетине новинара који су покушавали да дођу до ње како би чули причу о Нађи и њој. Једино што смо сазнали је да је Нађа, уз велику подршку Татјанине дјеце и унучади, почела да прича, да хода, али отежано…

  • Њена борба, за коју не хаје, непрестано траје. Татјана Обрадовић сматра да би, свако ко може да се суочи са проблемима, требало да пружи подршку онима којима је то неопходно – рекао нам је пријатељ Тањине породице.

Једино што је ова Чачанка, мајка храброст, испричала о себи и својим разлозима како се одлучила да постане хранитељица маленој напуштеној Нађи, било је недавно, када је од Града Чачка за своју племенитост примила највише градско признање – Децембарску награду.

  • Много сам захвална на овом признању. Ово је признање не само за мене већ за све хранитеље у нашем округу који су несебично отворили врата свог срца и свог дома за дјецу без родитељског старања. Међутим, најзахвалнија сам малој Нађи која ме је научила да бити храбар значи ходати са осмјехом и кад вам се плаче, да бити посвећен значи не одустати ни онда када би многи то учинили, да бити срећан значи захваљивати сваком тренутку у ком осмјех носи и нову наду. Хвала вам што сте то препознали – кроз сузе је тада рекла Татјана.

КРАТКОГ ВИЈЕКА И БЛИСТАВОГ УМА

„ДЈЕЦА лептири“, како их знамо, рођени су са булозном епидермолизом. Ријеч је о ријетком обољењу коже до чијег оштећења долази чак и при слабом додиру или притиску. Кожа им је њежна и крхка попут крила лептира, а снага која је потребна њима и њиховим породицама да би корачали кроз живот – немјерљива. Ране (оштећења) коже сличне су опекотинама великих површина које се манифестују као пликови и отворене ране. То, међутим, није једини проблем пацијената са овом болешћу. Осим коже, захваћена је и слузокожа односно унутрашњи органи, а једњак ствара посебан проблем, јер се повређује чак и храном. Због тога морају да узимају пасирану храну. Подложни су честим инфекцијама, а већина обољелих, у чак 80 до 100 одсто, постају инвалиди већ у дјетињству, док им је просјечан животни вијек 28 година. Интересантно је да су сви натпросјечно интелигентни.