Радовић, који је оснивач и предсједник фондације „Заборављени коријени“, у чијем изадњу је изашла ова књига, новинарима је изјавио да је ријеч о архивским документима из Архива БиХ, Архива Југославије и Војног архива из Београда.
- Ту се налази мноштво података, чињеница и нових имена жртава из периода Другог свјетског рата. Ово је прво овакво дјело које говори на овај начин, односно са архивским документима о српским жртвама романијског краја и дијелова источне Босне са Подрињем – нагласио је Радовић.
Он је појаснио да Зборник носи назив „Стари брод“ по највећем стратишту, али да обухвата податке и о другим стратиштама.
Радовић је рекао да оваква издања практично не постоје ни о једној општини на простору данашње Републике Српске, односно БиХ, те да сваки истраживач може пронаћи много података који вриједе да буду објављени.
- На зборнику сам радио двије до три године. Прво је у архивима било потребно пронаћи одговарајуће документе који говоре о страдању Срба. Послије тога је било потребно урадити препис, лектуру, превођење на стране језике и предговоре – навео је Радовић.
Истраживач и виши сарадник на Институту историјских наука Универзитета у Источом Сарајеву Георгије Вулић рекао је да је у Зборнику указано и на најстрашнији страдање српског народа у селима Стари Брод и Милошевићи 1942. године, када су на звјерски начин усташке формације под вођством Јуре Францетића, команданта „Црне легије“, извршиле стравичан злочин.
- Ријеч је махом о цивилном српском становништву које се повлачило према поробљеној Недићевој Србији, која је тада ипак била оаза мира и сигурности у односу на то шта је тада представљала Независна држава Хрватска /НДХ/ – навео је Вулић.
Према његовим ријечима, највећи број тог српског становништва који је покушао да избјегне у Србију није успио у тој намери и више хиљада Срба је ликвидирано на обалама Дрине, те бачено у ријеку.
- Овај крвави усташки пир дубоко је остао урезан у сјећању становништва са овог подручја. Међутим, жалосна слика, историографска и на пољу културе памћења је то што је ово први зборник документата о оваквој теми. Тек у периоду постојања Републике Српске ова мјеста страдања су достојно обиљежена кроз подизање споменика и оснивања спомен музеја – закључио је Вулић.
