Када је Вукашин Беатовић прије десетак година за „Инфо центар“ говорио о свом животу, образовању, пословним амбицијама, као млади Сокочанин тек у успону, било је јасно да ће то бити прва епизода разговора те да ће нам управо он бити примјер и извор инспирације како никада не треба одустати од својих жеља. Он је, како је тада причао, направио грешку при избору факултета и са треће године Правног прешао на Стоматолошки факултет. Желио је да живи и ради искључиво у свом Сокоцу, али стицајем околности за њега није било заслужених могућности и одлази тражећи своје парче неба у град у којем нема никог свог, али гдје за кратко вријеме од почетника у смјештају дома за стара лица постаје власник приватне стоматолошке амбуланте. На том путу пролази специјализацију, тешку болест, оснива породицу и наставља даље да надограђује себе као личност и као пословног човјека. Данас остварује и своје дугододишње снове, ради на идеји отварања стоматолошке амбуланте у Сокоцу.
Па да кренемо испочетка. Био је одличан и примјеран ђак основне и средње школе у Сокоцу, па је било јасно да ће образовање наставити на неком од престижнијих универзитета, тако се 2006. године одлучио за Правни факултет у Новом Саду. И наравно, Вукашин се у томе изврсно снашао, али је временом схватио да себе не види у том послу и да је направио грешку. Тако је, 2009. године, са пуним индексом положених испита, ставио тачку на ту причу. Уз подршку породице, узима велики залогај и окреће се потпуно новој бранши, почиње да студира стоматологију на Медицинском факултету у Фочи. Занимљива чињеница је и то што је Вукашин посебну љубав гајио према књижевности и бавио се писањем те освајао и значајне награде. Његови текстови су објављивани својевремено у Соколачким информативним новинама што му је, како је сам говорио, веома значајно због тога што су тада исте новине приређивали бардови соколачког новинарства. И данас вјерно чува те примјерке и понекад прелиста своје текстове попут оног насловљеног „Гласиначком улицом кроз сјећање“. Док је био на студијама у Фочи, успио је да усаврши свој таленат за писање. Били су то претежно литерарни радови за тадашњи новоосновани бањалучки портал Фронтал. Вукашин се тиме више не бави, али често прибјегава примјењеној врсти писања у сврху промоције посла који ради.
Даље, треба истаћи да јунак ове наше приче у року завршава Стоматолошки факултет са изузетним резултатима и стеченим знањем те се без двоумљења враћа у свој Соколац.
- Почео сам да радим у служби за стоматологију Дома здравља „Др Љубомир Ћеранић“ и то је била нека врста волонтерског ангажмана. За мене је то драгоцјено искуство, за које ме везују јако лијепа сјећања, први сусрети са пацијентима, први ријешени проблеми, прве етичке дилеме и слично. Међутим, стицајем околности, иако сам имао огромну жељу и сматрао да треба да останем овдје, сматрајући да имам капацитет да пружим нешто овој средини, некако се није дало. Лутао сам, тражио начин на који ћу то ријешити, али пошто није било будућности за момка у мојим годинама, када се указала прилика за Дервенту, одлучио сам се да одем – присјетио се Вукашин, подијеливши колико му је тешко било када је кренуо од куће.
- Таман сам кући са породицом прославио крсну славу – Ђурђевдан. Поздравио сам се са мајком, јер је покојни отац радио у Словенији, сјео у свог скромног али вјерног цитроена Ц3 и сјећам се тренутка кад сам пролазио поред путоказне табле у Подроманији на којој је прекрижен Соколац. Схватио сам да се са својим градом растајем заувијек те да ћу му се враћати само као гост. Плакао сам малтене до Зенице. И сада кад се сјетим тог момента није ми свеједно иако је много времена прошло и са те временске дистанце не могу мирно да посматрам тај животни догађај. Преда мном једна потпуна животна непознаница, практично крећем свој живот од нуле. Дервенту нисам познавао уопште, ни њене људе, начин на који живе, апсолутно ништа. Препуштен самом себи, понио сам само лични капацитет који нам је Бог дао и који сам сам разрадио.
Прво што је доживио када је почео да ради у новосадској амбуланти, која је имала испоставу у Дервенти, јесте сугестија да је факултетска диплома само улазница у цијелу ту причу и да сва предувјерења која је понио са собом остави иза и крене да се доказује.
- Сљедеће што ме је сачекало било је почетак живота из родитељског дома у Старачком дому, у којем сам био смјештен. За годину дана, колико сам ту провео, свашта ми се догађало на приватном плану. Упознао сам дјевојку, своју будућу супругу, прве пријатеље, стекао један број својих пацијената и Дервенту већ доживио на другачији начин. Тако да, та прва година колико год била тешка, уједно је била и лијепа. Људи су ме дочекали пријатељски, без трунке сујете или којекакве малверзације, што ми је допринијело осјећају да су ми свугдје врата отворена. Коначно, грч и гард, који сам према свијету имао због претходно лошег искуства, могао сам да ставим по страни и наступим отвореније. Почеле су неке ствари да се слажу на своје мјесто – наставља своју причу Вукашин.
Управо у том првом периоду живота у Дервенти схватио је нешто о материјалној сатисфакцији, а то је да никога плата не треба да чека већ да се ваља и може зарадити.
- Осјетио сам и шта значи искористити своју зараду за реални живот. Те 2017. у свом том налету разних догађаја и слагања коцкица, доживио сам и породични губитак. Преминула ми је бака у Сокоцу, за коју сам јако био везан и која ме је одгојила. Дефинитивно та прва година ме је у сваком погледу ојачала.
Како је за Вукашина сваки заокрет у животу био висок, без лаганог темпа, такав је био и пут до оснивања сопствене стоматолошке ординације.
- Крајем 2018. године, добио сам рјешење Министарства здравља Републике Српске, којим се додјељује специјализација из оралне хирургије и одлазим на специјалистичке студије у Бањалуку. Провео сам три важне и вриједне сваког памћења године на Универзитетском клиничком центру. Тамо сам упознао доста квалитетних људи и стручњака са којима сам и данас у добрим и пријатељским односима, а остварио контакте са колегама из читаве Српске и БиХ. Чини ми се да сам баш тада порушио све предрасуде о тамошњим људима и њиховом односу према нашим крајевима. Увјерио сам се да тамо влада у потпуности другачија свијест у односу према људима, њиховом раду и уопште према животу. Нажалост, тај лијеп период мог живота завршио се лоше. Суочио сам се са озбиљним здравственим проблемом. Прошао сам кроз двије врло тешке операције и постоперативни третман који је био једна врста зрачења, јер сам примио радиоактивни јод. Због тих здравствених проблема, нашао сам се у позицији да прекинем радни однос у установи из које сам отишао на специјализацију.
Тако се Вукашин поново нашао на почетку и у ситуацији када по ко зна који пут мора да крене од нуле.
- Било ми је јасно да овај пут то мора бити под својим кровом. Тачније, 2021. године опредијелио сам се да формирам своју амбуланту у Дервенти и то сам и учинио. Дао сам себе максимално, радио и по 16 сати и пацијенти су то заиста препознали. Кренуо сам у пословном простору који је имао 33 квадрата, који је за кратко вријеме постао тијесан. Почео сам да повећавам број радника да бих дошао у позицију да данас имам пет стално запослених стоматолога, четири помоћна радника и чистачицу. Такође, имам консултанте из различитих области: пародонтолога, дјечијег стоматолога, максилофацијалног хирурга. Данас амбуланта „др Беатовић“ има 12 запослених радника уз поменуте консултанте. Изградили смо име и позицију у читавој тој микрорегији да нас пацијенти препознају као установу која има капацитет да пружи услугу на највишем могућем нивоу. Имамо позитивну повратну информацију, што потврђују подаци о броју пацијената у нашем регистру. Ако узмемо у обзир да је ријеч о приватној здравственој установи и да је стоматологија мануелна грана те да минимум пола сата траје било која врста интервенције, а да је прошле године протоколисано преко 10.000 пацијената у Дервенти, која има укупно толико становника, мислим да је то најбољи показатељ. Наравно да нису сви становници наши пацијенти, али редовно нам долазе људи из околних градова – Прњавора, Српца, па и Модриче, Добоја, Славонског Брода и још много других мјеста из Славоније.
Вукашин је специјализирао оралну хирургију и најчешће се бави проблематиком импактиралних умњака, перијапикалних лезија, виличних циста.
- Слабије радим имплантологију, јер за то имам ангажованог колегу са Универзитетског клиничког центра. Други дио мог интересовања је стоматолошка протетика. Увели смо дигитализовану стоматологију и већ двије године радим са интроралним скенером. Слободно могу рећи да тиме не пропуштам прилику да пацијенту понудим максимум који може да добије у 21. вијеку. Значи нема више отисака који се шаљу аутобуским линијама, него се ради о дигиталним отисцима који се прослиједе мејловима. Тренутно сам у фази развијања и дигитализоване зуботехничке лабораторије у ординацији. У питању су програмске глодалице, пећи за синтеровање и керамичке пећи, гдје ћемо моделацију протетских надокнада радити у дигиталном формату на егзокеду. Већ имам техничара који посједује искуство у том дијелу посла, тако да ћемо сада оно што дизајнирамо производити под сопственим кровом. Тиме ћемо убрзати услугу и подићи је на виши ниво. Ми већ сада имамо 3Д принтер, гдје врло успјешно радимо привремене протетске надокнаде. Када пацијент дође код нас због неке врсте протектског рада, извршимо припрему која је саставни дио посла, упутимо га на кафу и за два три сата, добије привремену надокнаду која подсјећа на дефинитиван рад, који буде у потпуности завршен за неколико дана. Због свега тога, имамо и значајан број пацијената из Европске уније – Аустрије, Њемачке и других земаља. То су људи који углавном долазе на годишње одморе те ми као установа морамо да им пружимо брзину коју имају у западном свијету. Дакле, морамо да завршимо те радове у року од седам дана. Могу слободно рећи да смо на прагу да у том погледу наша ординација постане конкурентна онима у Бањалуци, Београду и било гдје. Моје највеће задовољство је што након много одрицања, непроспаваних ноћи, прековремених сати, могу да објединим читаву ову причу и да добијем резултат који ће служити на понос не само мени, већ и свим колегама, који су ентузијасти једнако као и ја – испричао је Вукашин.
Наш саговорник је и приватно остварен, посебна част му је што је Владанин супруг и Вељков отац.
- Моји Сокочани, који ме познају ближе, знају да се мој дјед, којег сам неизмјерно волио и уважавао, звао Вељко. Владана је по занимању графички ињжењер и запослена је у једној штампарији у Дервенти. Скројили смо породицу и направили сопствени дом у Дервенти. Изградили смо кућу са зидном оградом високом два метра, јер неко ко се бави оваквим послом односно доста времена проводи вани, пожели да има потпуну приватност и свој мир. Наша кућа постала је мали рај за нас и наше пријатеље, које често зовемо на дружење. Мислим да Владана и Вељко много трпе због мог посла, у којем сам и послодавац, извршитељ и менаџер, а од којег живи 12 породица. Са друге стране, нађемо времена за нас да искористимо сваки слободан моменат и да се почастимо. Породица је неисцрпан извор енергије и само кроз њу се остварујемо као појединац и биће, само у породици смо цјеловити, а на свим другим пољима нашег живота то је непотпуно давање – сматра он.
Вукашинове највеће врлине су скромност, јер никада није вапио за великим материјалним стварима, као и смиреност и блага нарав. Као наискварена и најчистија бића, дјеца су то најбоље препознала и њега су радо бирали за зубара без обзира на страх, па чак и у периоду док је радио у Сокоцу.
- Прије сам много више радио дјечију стоматологију, али временом се то промијенило, посебно када сам отишао на специјализацију. Тамо имају клинику за маскилофацијалну хирургију, гдје се налази служба за оралну хирургију, и када као специјализант кренете да радите са њиховим пацијентима, просто мало огрубите. Е сад, не могу рећи за себе да сам данас груб човјек и да сам изгубио конекцију са дјецом, али због природе посла смањио се број дјеце са којима радим. Углавном су то дјеца мојих пријатеља или Вељкови другари из вртића. Немогуће је у истом дану радити на примјер пет импактираних умњака, па протетику неком пацијенту и онда примити дијете. Треба много концентрације у овом послу, мало се и физички уморим, а психички да не причам. Али, генерално и даље сам блиско повезан са дјецом. Недавно сам имао јако лијеп моменат да се једно удружење грађана из Дервенте, које ради са дјецом, сјетило стоматолога и љекара, те су ми онако ненајављено покуцали на врата амбуланте и донијели писмо да се захвале што сам им лијечио зубе и у раном узрасту ослободио их од страха. Просто човјек се нађе у ситуацији да размишља како у њиховим очима ми изгледамо велики, иако себе не доживљавамо тако, и то су стварно драгоцјени моменти. Имао сам чак за пацијенте дјецу са посебним потребама. Баш у Сокоцу је био један такав дјечак са којим сам успио да остварим комуникацију и убиједим га да сарађује, а то родитељима много значи.
Вукашин сања да би ускоро могао да оствари своју давну жељу, а то је да се на професионалном плану поново повеже са Сокоцем, у који свраћа само када су празници или у посјети породици.
- Оно што је сигурно то је да постоји могућност за реализацију стоматолошке амбуланте. Соколац ће за мене увијек бити мој град, са поносом причам о њему и људима који су у мојим неизбрисивим сјећањима. Волио бих да нешто пружим свом граду. Надам се да ће овај крај мало живнути и да ћу му се можда једног дана вратити. Не кажем да у Дервенти нису моји људи, напротив, али природно је да свако тежи својој кући и мјесту гдје је поникао. Вјерујем у боље и свим срцем се надам да ће се зауставити одлив квалитетних људи, јер Соколац је многе такве изњедрио. Нажалост, отишли су због бољих услова који су им пружени у неким другим мјестима – искрен је Вукашин.
Као неко чија животна прича тек слиједи и о чијим успјесима ћемо сигурно писати у неком будућем времену, јер као што у уводу стоји, ово је тек друга епизода разговора, питали смо га шта би поручио читаоцима и Сокочанима:
- Младим људима који осјете неку дозу неправде, прво поручујем да штеде ријечи и да не дозволе да их обузму љутња и бијес. Свака изговорена ријеч некад зна да буде нешто чему ћемо робовати, а каткад их не треба испразно давати јер толико енергије потрошимо у жељи да кажемо нешто до нечијих ушију, а оне често остану глуве. Друго је да чувају своје здравље. Треће што им поручујем је да се боре за знање, да знају што више и као посљедње, рекао бих да не одустају од себе, јер управо само знање има примјењиву вриједност, па ако не може у Сокоцу може у Сарајеву, а ако не у Сарајеву може негдје друго у свијету.
