У рубрици „Времеплов“, из Соколачких информативних новина, број 77, априлско издање за 2002. годину, издвајамо репортажу о Обраду Ђуровићу, који је преминуо 2017. године. Причу приредио колега Велемир Елез.
„Је ли вам се икад догодило да, бачени из колосијека, речете свагдашњици: збогом, и да се винете, ношени страшним вихором, запрепаштени као онај коме се тло измиче?”. Ове ријечи, којим је велики Андрић почео свој „EX PONTO”, могу се ставити на почетку казивања о сваком људском бићу, а посебно о оним што се родише далеко од урбаних простора, на чијим животним стазама је превише посртања и препрека до луке гдје се немири утапају у срећније доба живота. Истина, судбина некима узме све, али, ипак, много је више оних који доживе и проживе бар дјелић животног радовања.
И јунак ове приче – пензионисани учитељ из Соколовића Обрад Ђуровић, ходио је успонима и падовима, окушао много тога што човјек мора да отпати и одрађује, људску охолост, злобу, егоизам, праштање и неразумијевање… Често, због специфичног и, помало, необичног начина живота, несхваћен од околине.
– Родио сам се испод „Сикире”, узвишења које заиста подсјећа на алатку без које село не може. Била су времена у којима је мир у Европи већ постао досада. Кукасти крст је најављивао поход „аријевске” расе. Ни данас не знам да ли ме мој отац Илија на вријеме у крштеницу уписао. Зато сам, вјерујем, сада млађи, можда и неколико година од својих вршњака.
У дјетињству нисам се много радовао. Оно је и кратко трајало, највише попуњено ратним прогонима и бјежанијама, звуцима туге ојађених мајки и сталним сеобама. Јер, болан брате у Србина је увијек, откад постоји, кофер спреман за сеобе. Он га никад не распакује.
Живот је перфидан, варалица посебне врсте. Уз помоћ његове сапутнице Наде, он вас вуцара гдје год му се прохтије. Немоћан си да му се супротставиш. Предаш се стихији и пустиш да те носи.
У момачким данима кренуло ми добро. Окренуо сам се школи, у то вријеме једном вољеном занимању – учитељском позиву. Школа ти отвара непозната врата и не дозвољава да постанеш банауз, тјесногруд човјек. Био сам добар ђак у бијељинској учитељској школи. Ослобођен матурског испита, далеке 1954. године стигао сам до дипломе.
Мислио сам у тим врелим данима да ми ни ванземаљске силе не могу ништа, али жеља ми је била да станем у учионици пред малишане, да их учим како да постану људи ослобођени зла и похлепе. Међутим, сада у пензионерским дана, све више сам убијеђен да, потпуно морално чист, можеш да останеш само ако живиш дјечијим животом, да до смрти остајеш дијете.
Као млад учитељ, жељан доказивања, службовао сам тамо гдје нико није хтио. Често би се десило да, потиснут досадом сеоског живота, учитељ преко ноћи нестане. Његово мјесто, неријетко, заузимао сам ја. У таквим ситуацијама преиспитивао сам себе и своју љубав према позиву просвјетара. Схватио сам да диплому морам овјерити печатом сеоског учитеља, да би могао даље, па, можда, и до великог града.
Учио сам малишане у Цимирјама, на Хан Пијеску, у својим Калиманима, у Жљебовима, Шахбеговићима, Каљини… Покушавао да у духовној пустињи пронађем нешто што би људе обрадовало и отворило им врата срећнијег простора. Уосталом да није било учитеља, ко би покренуо памет сеоског простора, да ли би из вучијих крајева младост кренула према градовима и тамо стигла до највиших врхова науке?
У каквим срединама смо радили ми просвјетари, посвједочиће ти, пријатељу, примјер Џимрија. Ту сам доживио призор за памћење. Учионица без врата, а у њој досаду прекраћују сеоска говеда. Врућина их натјерала у школско здање. Јуртисала, како ми то на Романији говоримо, на глобус, хоће да поједу планету, мисле главице купуса. У таквим срединама сам почињао да се калим као просвјетни радник.
У сеоској идили упознао сам и своју сапутницу Раду, такође просвјетара. Успио сам да доживим препород романијског села, да све чешће сретнем са младим људима које сам учио да сричу слова, а они с дипломама инжењера, љекара, професора… Тек тада се осјећаш узвишено, корисно и схватиш да си положио најважнији испит у својој професији.
Признајем да сам живио помало необично и био другачији од других. Било је и оних који су то узимали за гријех, али, срећом и оних других, који су то примали као нешто природно. Који би, човјече, био хаос да смо сви истих навика, карактера и понашања. Хтио сам често гласно изговорити оно што је вријеђало власт, а такав ти мора имати невоља. Нисам то чинио у жељи да се враћамо у прошлост, већ због промјене која је нужна да би нам било боље.
Посљедња станица у животу сеоског учитеља, била је у Мокром, прелијепом простору које скоро да додирује Сарајево. Ту сам овјерио визу за улазак у Сарајево, град у коме смо тражили остварење својих животних жеља и планова.
Увијек сам страховао да не уђем у жељу да постанем оно што нисам хтио бити. У великом граду, ми из врлетних крајева често упадамо у ту замку. У жељи да излијечимо сеоске комплексе, „застидимо се мајке”, погазимо вјеру и традицију, постанемо нека чудна врста хибридног човјека, непотребног и немоћног, примјер безличности – кога подједнако не прихвата и град и село. Та врста заблуда ме заобишла.
Од 1967. године сам учитељовао у сарајевској Основној школи „Фрањо Клуз”, гдје сам доживио и пензију. Безброј је догађаја о којим бих ти желио казивати, али нема времена. Потошио би мастило у оловци када би покушао то забиљежити.
Најрадије се сјећам малишана који су били одбачени и од Бога и од људи. Пресрећан сам што сам их враћао нормалном животу, учио их како да се заштите од бездушника и немилости средине у којој су расли. Савјетима и схватањем њихове муке, сам им рањену души лијечио. Рагиб, Драган, Милица, Санија и многи други, сада су, вјерујем, срећни људи.
Хтјели ме пред пензионерске дане убиједити да је кориштење жвакаће гуме на праћењу наставе нешто модерно, скоро као иновација у наставном процесу. Ја се поиграо са размишљањима наставнице – партијске секретарице. Подијелио ђацима жвакаће гуме, на часу математике ученици радили задатке, развлачили жваке, пјевали, а ја ставио ноге на катедру. Наравно, дошао директор, запрепастио се. Није схватио да је то био мој начин револта због оног што се у школи дешава и ја се нашао „на обради” за пензију.
Због најновијег рата оставио кућу у Сарајеву, вратио се завичају, у тишину села и природу. Стока је мој највећи пријатељ. Козе и витороги јарци, као хајдуци, крстаре соколовићким шумама. И они живе необично, другачије од остале сеоске марве. Кад размислим, и ја сам, по много чему, био другачији од људи који су ме окруживали.
Ни у сну се нисам надао да ћу се, под старе дане, и на филмском платну огледати. На препоруку твојих колега и културних радника, асистент Емира Кустурице Бобан Дедеић ме пронашао у мојим Џиндићима. Након тога, све тече филмском брзином. Као статиста и суви аматер, пребродио сам препреке на аудицији и нашао се пред филмским камерама на Златибору и Кремнима, гдје познати режисер снима нови филм „Гладно срце”. Кажу, успјешно играм старца Вујана, сеоског мудраца и видовњака. Често комплетна екипа на снимању попада на земљу, када у сцени нешто своје додам. То увесељава и великог Емира, који ми рече да би ми добро дошло и приликом писања сценарија.
Ево, погледај, Емир ме обукао ко цвијет. Тражио ми, вјеруј ми, ове мекане, антилоп ципеле, да ми не вријеђају „курије очи”. Чуо се и са мојим кћеркама Миленом и Јеленом, које са мајком живе у Данској. Милена је архитекта, а Јелена завршила музичку академију. Милена се бави и писањем. Недавно, из штампе је изашла њена књига „Слијепи путник из Сарајева”, у којој свједочи о страдању сарајевских Срба у минулом рату. Кустурица је позвао да буде његов гост на једној од филмских сморти у Београду.
При помену својих кћерки и породице, саговорник уздахну родитељски. Причу смо приводили крају. Примицало се вече једног априлског дана. Искористио Обрад паузу у снимању да посјети своје село и сазна како живе његови јарци – хајдуци, а након тога, поново пут Златибора да се дружи са познатим умјетницима Славком Штимцем, Александром Берчеком, Давором Јањићем и Емиром Кустурицом.
При стиску руке и поздраву, глумац из Соколовића, пожеље да у причу уђе и одговор на једно питање Кустурице. Зачуђен што Обрад живи сам, као вук самотњак, режисер га упита: Због чега, Обраде, не оде у Данску са својима? Он одговори: Болан, Емире, нисам ја говече да идем тамо гдје је боља трава.
И ове ријечи старог просвјетара говоре да је човјек који је у свом животу одабрао правила од којих су многи бјежали. Искрено морамо признати, било је тешко тако живјети.
