Српска глумица коју су упоређивали са Софијом Лорен цијели живот провела је волећи једног човјека

Поред глумачке каријере, њен живот обиљежио је брак и љубав са глумцем Стевом Жигоном, са којим је провела цијели свој вијек и са којим је добила ћерку Ивану и сина Николу.

Љепотица краљевског поријекла

Прелијепа глумица, која је рођена 3. новембра 1933. године у Београду, није много причала о својој породици и поријеклу, али је опште познато да је била унука црногорског дивизијара Митра Мартиновића, који је касније постао дивизијски генерал Југословенске војске и предсједник владе Краљевине Црне Горе.

Њен син Никола, иначе рођен у Љубљани, једном приликом открио је поријекло своје мајке.

• Ја сам пола словеначког, пола црногорско-српског поријекла. Презиме Жигон вуче француске корјене. Наводно је неки Жерар Жигон, Наполеонов војник, остао да живи у главном граду Илирске провинције, Љубљани… Моја мајка је од оца Јовановића из Бајине Баште, а њена мајка од Мартиновића са Цетиња, била је у сродству са краљем Николом, по коме сам добио име – испричао је својевремено у једном интервјуу.

Глуму је уписала већ са 16 година, али се прије тога, у веома кратком периоду бавила манекенством. То, пак, никога не чуди с обзиром на то да је важила за једну од најљепших жена у југословенској кинематографији. Заправо, медији су је звали „српска Софија Лорен“.

Међутим, само што се упустила у манекенство упознала је свог будућег супруга Стеву Жигона, али како је он завршио глуму у Петрограду, тадашњем Лењинграду, морао је да иде у војску и ту су им се путеви разишли. Он је отишао у Мостар, а она код тетке у Париз.

• У Паризу сам провела годину дана. Бавила сам се манекенством. И наравно вратила сам се због љубави и породице у Београд – испричала је Јелена Жигон у једном интервјуу.

Најпознатија по улози у „Жикиној династији“

Јелена је своју прву улогу остварила 1950. године у филму „Општинско дете“, а поред улоге Јелене Теодоровић у серији филмова „Жикина династија“, глумила је и остварењима као што су „Обрачун“, „Јутро“, „Први грађанин мале вароши“ и у другим делима.

Глумила је чак и у Аустралији, где је снимила два филма.

Током своје каријере драматизовала је поезију Душана Костића, Десанке Максимовић, Драгана Колунџије, радећи и сценарио сценско-музичке поеме о Симониди која се изводила у Народном позоришту у Београду.

Чувена глумица лауреат је и награде публике „Златни прстен“ за најбољу глумицу 1961. године, као и плакете Југословенске кинотеке за изузетан допринос нашем филму 2006. године.

Пред крај живота добила је на форуму „Златни витез“ у Русији и награду за животно дело у области филма по имену филмског ствараоца Сергеја Бондарчука – као највеће признање које се додељује на овом фестивалу.

Са ћерком Иваном Жигон основала је 2004. године ансамбл „Косовски божури“.

Логорска виолина као штит

Стево Жигон и Јелена Јовановић упознали су се 1950. године, када је она имала 17, а он 24 године. Како се прича, симпатије међу њима су букнуле одмах. Јелена је била шармирана тиме колико је Стева био посебан младић. Његово прво упознавање са Јелениним родитељима прати анегдота да је у њихов породични дом дошао је с виолином „која му је раније спасила живот“.

Стево Жигон је, како је написао у својим мемоарским записима, провео дане у логору Дахау, гдје је свирао у оркестру и зими је, кријући испод робијашког, носио још једно одијело – свечано, оркестарско. Касније, иако смртно заљубљен у Јелену, помислио је како би та виолина могла поново да му спасе живот, јер је сматрао да њихова љубав мора да остане тајна, па је у кућу њених родитеља дошао као музичар, и то пошто је на њену адресу у преходних годину дана анонимно послао десетине љубавних писама.

Сва ова опрезност је била посљедица његовог страха од опасности од осуде околине уколико асистент отворено исказује љубав студенткињи.

• У Стеву сам се заљубила још са 17 година на Академији, гдје је радио као асистент – присећала се Јелена те романсе.

Након што је прошло осам година од њиховог упознавања, тачније 1958. године Стево и Јелена су једно другом рекли судбоносно „да“.

Љубав за цео живот

Испоставило се да је брак био и више него њихова исправна одлука јер су у њему остали до краја живота.

• Ја сам се оженио у 31. години, дакле кад сам у свему био стасао, кад сам знао шта хоћу и шта треба све да чиним. Неоспорно, брак са Јеленом био је за мене велика инспирација, а и добит. Њено поријекло од Катуна и од Васојевића Реке, уз њену љепоту, и душе и тијела, то је била оживотворена бајка… и ја сам тој предивној жени, а и мајци, много захвалан. Брак са њом била је моја највећа срећа – причао је касније Стево о свом браку и љубави коју је доживио са својом супругом.

Јелена и Стева изродили су двоје дјеце. Ћерка Ивана је постала глумица као и њена мајка, а син Никола је постао сликар, који је своја дјела излагао широм Европе и Америке. Дио живота су провели у Љубљани, одакле су се преселили у Београд и уселили у кућу на Сењаку, гдје су њихова дјеца и одрасла.

Са Стевом је била до његовог посљедњег даха 28. децембра 2005. године. Ћерка Ивана је у својим мемоарима описала посљедњу ноћ крај постеље оца, из чега се види колико су њени родитељи били посвећени једно другом и колико је породица била блиска.

• Стевину посљедњу ноћ пробдјели смо заједно код куће, он, мама, ја и пас Бимбо. Лежао је крај његових ногу непомичан, непомичнији од Стеве, а ја сам читаву ноћ пјевала свом тати – написала је Ивана Жигон у својим мемоарима.

Крај живота

Глумица непоновљиве љепоте преминула је на данашњи дан (10. априла) 2018. године у Београду, послије краће болести. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

Поред фотографија из најраније младости на којима изгледа савршено, љепота је није напуштала ни у каснијим годинама. Током седамдесетих и осамдесетих година плијенила је харизмом и посебном енергијом.

• Ја заиста ништа не радим на томе. Скоро су исто питање поставили једној италијанској књижевници, а она је рекла „заборавите кад сте рођени и почните да живите у садашњем тренутку“, тада сам и ја схватила да је то можда рецепт за младоликост и дуговјечност – открила је своју тајну једном приликом.