Рођени Сокочанин Стефан Ђукић представља инспиративан примјер младима како се знање, образовање и амбиција могу преточити у сопствени бизнис и бренд. У наставку доносимо причу о младом обућару који је од идеје и велике воље покренуо производњу спортских и планинарских патика под називом „Choice“ – што у преводу значи избор. Уз слоган „квалитет, стил, удобност“, и само име бренда довољно говори о визији и поруци коју носи.
Рођен је 1998. године у Сокоцу, гдје је завршио основну и средњу школу. Спорт и добар школски успјех обиљежили су његове тинејџерске дане, јер је желио себи оставити што више могућности за будућност. Ипак, ништа није наговјештавало да ће се пронаћи управо у професији којом се данас бави. Вођен амбицијом и жељом за новим изазовима, 2017. године одлучује да настави школовање у Бањалуци.
–Значајан период мог живота провео сам у Сокоцу за који ме вежу лијепе успомене, одрастање, другари, прве симпатије… Међутим, живот иде даље, одрастамо, мијења нам се начин размишљања, имамо другачији поглед на свијет око себе, те се нађох у Бањалуци. Нажалост, данас због приватних обавеза и посла се ријетко запутим било гдје па чак и на Соколац, али свакако да када ме пут нанесе радо дођем, прођем, свратим на кафу и прошетам улицама којим сам некада свакодневно корачао. Наравно, ту су и другари и пријатељи са којима сам остао у контакту и након одласка, а са којима се свакодневно чујем преко друштвених мрежа. Што се тиче мог животног позива, никада нисам имао нешто циљно шта ћу да упишем и чиме тачно желим да се бавим. Било је ту разних опција, од машинства, преко војне академије и слично, али сам понајвише гледао у правцу техничких факултета. Првенствено мислим на технологију, производњу и томе слично. Сјећам се када сам дошао у Бањалуку да сам размишљао, истраживао, гледао шта се нуди на тржишту рада и који су бенефити појединих занимања. Тако сам на крају уписао Технолошки факултет, смјер Текстилно инжењерство – дизајн и производња обуће. Зашто баш то? Па зато што је то било, а и данас је, дефицитарно занимање, нема довољно кадра, а тражи се и у Босни и Херцеговини, као и у земљама региона и Европе. Такође, град Бањалука је давао стипендије од прве године студија без икаквих посебних услова што је био додатни мотив. Могућност запослења је била и прије завршетка студија и то све је значајно утицало да изаберем баш ту професију. Сам живот и навикавање на нову средину ми није био проблем, генерално сам као особа комуникативан и отворен па се брзо прилагодим и уклопим у ново окружење. Кроз спорт и рекреацију то јесте вријеме проведено ван предавања сам упознао много колега и другара који су ме некако прихватили одмах и додатно ми олакшали сав тај процес прилагођавања – присјећа се наш саговорник.
Одлука да покрене приватни бизнис није дошла преко ноћи, али је сазријевала кроз искуство, праксу и рад. Богато практично знање, као и несебична подршка породице, посебно супруге, били су вјетар у леђа за један од најхрабријих корака у његовом животу.
–Узимајући у обзир да сам још на факултету током студија похађао праксу у једној од творница обуће у околини Бањалуке, трудио сам се да повежем теорију из књига са оним шта се стварно дешава и како функционише процес рада у правој творници обуће. То ми је много помогло, олакшало и убрзало процес учења. По завршетку студија сам наставио са радом у тој фабрици обуће као технолог у производњи. Имао сам прилику да сво стечено знање током студија али и праксе сада примјеним у процесу рада и радном односу као технолог у производњи и као неко ко је водио и био одговоран одређени дио посла. Једноставно, сплет околности се десио тако да смо и супруга, коју сам иначе и упознао у тој фабрици, и ја напустили фирму. Она је послије породиљског одсуства одлучила да се врати у своју струку – фризер, а ја сам тражио било који посао који је био близу куће, са флексибилним радним временом и колико толико нормалним примањима. Тако сам имао времена да покренем свој бизнис, али уједно и радим и обезбјеђујем стални приход новца у кућу. За ту идеју сам се одлучио одмах након одласка из творнице обуће. Нисам дуго размишљао јер сам знао да је то оно што волим и чиме желим да се бавим. То је било почетком 2024. године. Имао сам само добру вољу и знање стечено током студија те три и по године праксе и рада у творници обуће. Све остало у смислу машина, простора, материјала и репроматеријала сам накнадно и постепено куповао – наставља своју причу Ђукић.
Јасну визију имао је и када је бирао правац производње. Без много дилеме, одлучио се за „outdoor“ и „lifestyle“ обућу — сегмент који има широку примјену и свакодневну потражњу. Иако је одлука била храбра, па и ризична, посебно ако се зна да се већина материјала и репроматеријала не производи у Републици Српској и БиХ, Стефан није одустао.
–Међутим, контакти и познанства која су стечена још током рада у творници обуће су много допринијела да наставимо сарадњу приватно и добављам неопходан материјал и репроматеријал за своју обућу. Углавном је то Италија, али и земље региона. Нешто ситно материјала се може пронаћи и код нас у БиХ али то углавном у мањим количинама и неуједначеног квалитета. Када је ријеч о машинама, то су стандардне машине као и у творницама обуће. Истина је да су то углавном нешто старије генерације машина, али и даље раде одличан посао. За сада немам запослених и све обављам сам, евентуално уз помоћ супруге и успијевамо све стићи. Надам да ће у наредном периоду доћи до повећања потражње и експанзије у дистрибуцији производа, па да морам потражити и појачање у смислу новог запосленог – оптимистичан је Стефан.
Корак по корак, из радионице је изашла прва „outdoor“ линија. За нов бренд без изграђене базе купаца, реакције су биле више него охрабрујуће. Данас „Choice“ постепено гради своје име на тржишту БиХ, ослањајући се искључиво на онлајн продају. Посебно радује чињеница да интересовање стиже и из његовог родног Сокоца.
–Људи примјете да се појавило нешто ново, интересују се, питају, износе своје захтјеве и искуства са другим брендовима обуће и слично. Имао сам неколико другара са Сокоца који су наручивали моје моделе и за себе али, и за друге као поклон, и на тај начин ме промовисали те дали огромну подршку мом труду и раду на чему сам им неизмјерно захвалан – додаје Ђукић.
На питање да ли је бизнис одржив и профитабилан, Стефан одговара без оклијевања:
–Кратко и јасно, ДА. Моје мишљење је да човјек може да живи од сваког посла, ако воли тај посао, ради га максимално квалитетно, посвећено и добро. Тако и од овог посла, с тим што требате узети у обзир да је за све потребно вријеме. Ништа не пада са неба и ништа се не дешава преко ноћи. Ово је бизнис и грана привреде која има огроман потенцијал, има тржиште и само треба радити полако, паметно и стрпљиво, а резултати ће временом постајати све бољи и бољи!
Поред пословног успјеха, Стефан гради и стабилан породични живот, који му, како каже, даје додатну снагу и мотив.
–Богу хвала, увијек сам имао жељу и размишљао у том правцу да се млад остварим у улози родитеља и оснујем породицу. Ево, тако се и десило. Супругу Сузану сам упознао у фабрици, одмах након студија и кроз посао смо почели да комуницирамо да би на крају то прешло у нешто много озбиљније. Добили смо и кћеркицу, која је сад почетком године напунила двије године и ако Бог да надамо да ће бити још дјеце – овако нам је наш млади саговорник причао о својој породици.
За крај, упутио је снажну и једноставну поруку младима који стоје пред својим животним изборима:
–Моја порука младима је да дају прилику себи, да се не боје испробати нешто ново и другачије. Гледајте да вријеме послије средње школе, да ли то био факултет или нешто друго искористите паметно, улажите у себе, образујте се, едукујте, научите нови занат или неку нову вјештину и увијек, али увијек, гледајте у правцу да једног дана тај посао радите за себе, а не за друге.
Приче попут Стефанове подсјећају нас да велики снови не траже савршене услове, већ храброст да се направи први корак. Можда управо неко од младих који ово чита данас стоји на почетку свог „Choice“-а (избора).
