„Матица српска“ је најстарија књижевна, културна и научна институција српског народа, основана 16. фебруара 1826. године у Пешта. Уједно је и најстарија матица на свијету, а њено оснивање означило је почетак организованог културног и научног рада српског народа у модерном добу.
Њено оснивање догодило се у периоду ослобађања Србије од вишевјековне турске власти и јачања националне свијести, у времену када је постајала све израженија потреба да се српски народ укључи у савремене европске токове, уз очување сопственог културног и националног идентитета.
Непосредан повод било је преузимање и спасавање „Сербске летописи“, касније познате као „Летопис Матице српске“, најстаријег српског књижевног часописа и тада јединог српског гласила, којем је пријетило гашење.
Оснивачи „Матице српске“ били су угледни пештански Срби: Гаврило Бозитовац, Јован Деметровић, Јосиф Миловук, Петар Рајић, Андрија Розмировић, Георгије Станковић и Јован Хаџић.
Први предсједник био је управо Јован Хаџић, док је први формално изабрани секретар био правник и новинар Теодор Павловић.
Од оснивања, „Матица српска“ има свесрпски, саборни карактер. Била је узор другим словенским народима, који су по њеном моделу оснивали своје матице, попут „Матица чешка“ и „Матица илирска“.
„Матица“ је одиграла значајну улогу и у оснивању других важних установа српске културе, међу којима је и Српско народно позориште, први национални професионални театар. Њен развој у великој мјери дугује добротворима, а најзначајнији међу њима био је Сава Текелија, који је своју имовину завјештао задужбини Текелијанум и Матици српској.
Њено сједиште било је у Пешти до 1864. године, када је пресељена у Нови Сад. Данас се налази у задужбини Марије Трандафил, у згради подигнутој почетком 20. вијека, која представља споменик културе.
Након пресељења у Нови Сад, Матичина просвјетитељска и издавачка дјелатност значајно се разгранава. Покрећу се едиције попут „Књиге за народ“, оснивају се стипендијске задужбине и расписују књижевни конкурси, а сарадња са културним институцијама у Србији постаје све интензивнија.
Иако је током Првог свјетског рата осиромашена, у међуратном периоду „Матица“ добија на научној снази. У њеним издањима објављују радове истакнути научници попут Јована Цвијића, Михајла Пупина и Милутина Миланковића. Током Другог свјетског рата није се јавно оглашавала, а након рата јој је одузет велики дио имовине.
Данас „Матица“ српска има више од 3.000 сарадника, реализује бројне научне пројекте и издаје девет научних часописа. Организована је кроз седам одјељења: за књижевност и језик, друштвене и природне науке, ликовне и сценске умјетности и музику, као и Лексикографско и Рукописно одјељење.
Посебан значај имају капитални национални пројекти као што су „Српски биографски речник“, „Српска енциклопедија“ и „Лексикон писаца Југославије“, чиме је „Матица“ постала средиште српске лексикографије.
Кроз скоро два вијека постојања, „Матица српска“ остаје један од најзначајнијих носилаца културног, научног и духовног идентитета српског народа.
