Деценијама је свјетска јавност храњена илузијом да свијетом управљају правила, конвенције и међународно право. То је била ера „свиленог плашта” Вашингтона – период у којем је америчка хегемонија увијек тражила неку врсту правног или моралног оправдања за своје акције.
Свака интервенција била је „хуманитарна”, сваки притисак био је „заштита демократије”. Међутим, данас је тај плашт спао. Америка више нема потребу да се крије иза лажне слике права; она данас демонстрира своје право лице као најснажнија држава свијета која правила пише у ходу.
1. Скидање маски и „поредак заснован на правилима”
Умјесто међународног права, које се заснива на Повељи УН и суверености држава, Америка је увела термин „поредак заснован на правилима” (рулес-басед ордер). Кључна разлика је у томе што та правила не пишу Уједињене нације, већ се она дефинишу у Вашингтону и мијењају према тренутној потреби. Када им право не иде у корист, они га игноришу. Када им треба сила, они је користе без одобрења било ког међународног тијела. То је тренутак када најснажнија држава свијета признаје: „Ми смо толико јаки да нам лаж више није потребна.”
2. Економија као чиста присила
Најбољи доказ овог „неконтролисаног понашања” јесте претварање глобалних финансија у оружје. Запљена девизних резерви Русије, блокирање имовине суверених држава и уцјењивање цијелих континената санкцијама показали су да приватно власништво и тржишна сигурност више не постоје. Право својине – тај свети грал западне цивилизације – жртвовано је на олтару геополитичког опстанка једне силе. То је јасна порука свима: ваша имовина је ваша само док сте послушни.
3. Слом моралне супериорности
Уз пад правног поретка, присуствујемо и потпуном суноврату тзв. „западне моралне вертикале”. Годинама нам је продавана прича о људским правима, слободи говора и хуманизму. Данас, док се исти ти принципи брутално газе када нису у функцији америчког интереса, видимо да је морал био само маркетиншки алат. Неконтролисана сила не познаје етику; она познаје само ефикасност. Више нико не вјерује у сузе западних лидера над судбинама потлачених, јер те сузе теку само по команди политичког центра моћи.
4. Бијес хиперсиле у опадању
Зашто се ово дешава баш сада? Зато што се „право” увијек користило као алат за одржавање статуса кво. Међутим, успоном мултиполарног свијета, тај статус кво је озбиљно уздрман. Америка сада дјелује попут играча који губи у партији шаха, па умјесто да повуче сљедећи потез, преврће таблу и почиње да маше песницама. То је бијес хиперсиле која схвата да јој вријеме истиче и која жели да натјера остатак свијета на послушност прије него што се центар моћи неповратно помјери на Исток.
Закључак
Ово је најопаснија фаза у модерној историји. Када међународно право постане „мртво слово на папиру”, а морал само празна реторика, свијет улази у стање потпуне непредвидивости. Лажна слика права је можда била иритантна, али је пружала какву-такву кочницу. Данас, под голом моћи, једина вриједност је способност државе да издржи удар и сачува своју суштину у вртлогу глобалног безакоња.
