Подно Романије, у мјесту Лазе рођен је и одгојен момак који је стасао не само у домаћина, него и академског грађанина и пословног човјека. Своју прву љубав према селу и животињама спознаје већ у раном дјетињству, гдје одлазећи код баке и дједа схвата да ће њихов животни пут слиједити у будућности. О формули успјеха, изазовима вођења „Романијске куће“ и томе како се знање из амфитеатра примјењује на терену за Инфо центар говорио је магистар анималне производње Стеван Рајић, директор „Романијске куће“ у Сокоцу.
Након што је дипломирао и магистрирао са чистом оцјеном 10, уписује докторске студије у Бањалуци на генетичким ресурсима. Истовремено успјешно руководи пољопривредном задругом, „Романијска кућа“, запослен је у Ветеринарској амбуланти Вет Гард у Сокоцу, води рачуна о својим животињама, али не запоставља ни друштвени ни академски живот.
- Од своје четврте године се бавим сточарством. Послије породице животиње су ми број један. Љубав према животињама спознао сам још у раном дјетињству, када сам одлазио код баке и дједа на село. На нашем имању тренутно се налазе музна грла сименталске расе, чије млијеко не предајемо ни једној мљекари, већ бака и ја правимо познате романијске деликатесе. Романијски скоруп кајмак, пуномасни сир од чилија, сиреве од маслина, бијелог лука, те обични пуномасни сир и зарице су производи из наше колибе које пласирамо у Романијској кући. Поред крава, на имању имамо овце и стотину кока органске производње, од којих су дио легхор расе. Легхор коке дају изразито квалитетна, протеинска јаја која се највише користе код дијабетеса, истиче Рајић.
Како би у један радни дан стале све обавезе око животиња, посао у локалној ветеринарској амбуланти и руковођење пољопривредном задругом, Стеван устаје у 5 часова, а у кућу улази тек иза 11 часова увече. Неријетко, ноћ му служи за учење и припремање доктората. И поред свих послова истиче да је срећан човјек и захвалан је јер су његова породица и сви које воли здраво, а то је најбитније од свега.
Највећу помоћ и вјетар у леђа добија од своје баке Миље, која је већ слабашна и у годинама али послове у колиби обавља неприкосновено.
- Послови око животиња су јако комплексни. Породица ми помаже око припремања љетине и када нисам присутан ту су да намире животиње, али то се јако ријетко дешава. Бака и ја дијелимо послове око свега и гледам да јој олакшам што више могу. Ја сам задужен за мужу, храњење животиња и цијеђење млијека, а све остало у колиби обавља она и то јој причињава задовољство. Такође, сада иду јесењи радови и вађење кромпира за шта ће требати додатних напора, али уз Божију помоћ све ћемо стићи, нагласио је Рајић.
Стеванов пут од обичног радника на приватном имању до директорске позиције поплочан је годинама труда, рада, жртвовања и одрицања.
- Поштујем сваку позицију, лијепо се осјећам као директор, али ја сам живио од крава и ту су биле кад ми је било најтеже у животу било као финансијска помоћ, било као моје психичко растерећење. Тренутно сам запослен и обавезе око животиња ми дођу као хоби, али то је најмање што могу за њих да учиним како бих се на неки начин одужио за све што су ми омогућиле у животу. Такође, посебан хоби за који сад и немам толико времена је шишање оваца. Док сам студирао, главни џепарац долазио је од тога и то се тешко може заборавити, казао је он.
Неко машта да прими прву плату како би купио нови телефон или уштедио за аутомобил, али Стеван је имао друге снове. Купио је музилицу и теле које је временом стасало у расну краву, миљеницу Сару која ће како каже његову шталу красити док је жива.
Сву љубав према животињама и раду на селу наслиједио је од дједа и баке чије је и био мезимче. Бака још увијек помаже колико је у могућности, али за Стевана је највећи дар од Бога то што прву јутарњу кафу пије управо са њом.
- Након што се дјед упокојио, морао сам да преузмем много више посла и обавеза на своја леђа. Он је био јако вриједан и радан човјек и да је још увијек жив сигуран сам да бих имао вилу и шталу какве нема надалеко. Али ако ме сада види, сигуран сам да је и он горе задовољан тиме шта сам постигао. У штали сам уградио гуме које хладе и грију, у зависности од временских услова вани, такође и решетке које ми омогућавају да ми је стока увијек чиста. Поред тога набавио сам и машиницу за шишање крава, а основно без чега се не може је освјеживач од лаванде и звучник за музику, открио је Стеван.
Као награда за досадашњи успијех долази и директорско мјесто у пољопривредној задрузи „Романијска кућа“ која је отворена почетком септембра ове године. Налази се на магистралном путу Сарајево-Београд и незаобилазна је станица свих пролазника. Иако је на самом почетку пословања, успијеха и оптимизма руководства и запослених не мањка.
- Романијска кућа је јако посјећена како од стране наших суграђана тако и туриста. Објекат је саграђен у етно стилу, а од нашег пласмана заступљени су сви производи Романијског поријекла. Сама идеја за овакав пројекат долази од великог соколачког домаћина Саше Каповића, који и сам са својом супругом на приватном имању узгаја седам музних крава и пет јуница. Као старији и искуснији савјетовао ме је и упућивао и временом смо превазишли однос пословних колега или пријатеља и постали смо једна велика породица. Када смо се први пут срели и упознали, на крају нашег разговора он ми је рекао да ћу једног дана бити директор. Са те тачке гледишта све ми је изгледало далеко и недокучиво, али послије само двије године ту смо гдје смо, додаје Рајић.
У Романијској кући поред млијека и млијечних производа, изложбене полице красе и производи органског поријекла, биље и љекобиље из Љубиња и Бањалуке, и пчелињи производи и козметика локалног произвођача „Батинић“.
- У плану нам је да ускоро отворимо мљекару, мини сирану и пакирницу како би могли и ми сами да производимо одређене деликатесе, а то би свакако значило и ново радно мјесто. Желимо да дамо прилику свим нашим домаћинима и пољопривредним произвођачима да своје производе продају у Романијској кући. На тај начин би и сам Соколац постао мјесто познато по млијеку, сиру или неким другим квалитетним производима, каквих заиста имамо много на нашем подручју, нагласио је Рајић.
Стеван истиче да цијели пројекат Романијске куће као и кораци ка напретку наше локалне заједнице, свакако не би били могући без несебичне подршке начелника општине Соколац Страхиње Башевића, који има слуха за све проблеме како људи у руралним подручјима, тако и људи у самом граду.
- Посао у Романијској кући протиче и боље него што смо очекивали. На самом почетку смо набавили поприличне количине Романисјког скорупа који је заштићен географским поријеклом, али је то невјероватном брзином распродато. Сама припрема скорупа није једноставна, изискује много посвећености и времена, али због тога и јесте најпрепознатљивији по свом укусу. Залихе могу да се чувају дужи временски период у кацама и ако је испоштован сваки корак од варења млијека, цијеђења, скидања кајмака, сољења, слагања и испирања, казао је Рајић.
Услов за све оне који желе да се њихови млијечни производи и кокошија јаја пронађу на полицама задруге морају да имају урађену анализу млијека, сира и јаја.
- Земљу коју су стекли ваш прадјед, дјед или отац никад немојте продати. Пољопривреда се увијек исплати. И како кажу, земљу не наслијеђујемо од предака него је посуђујемо од своје дјеце, а наша дужност је да им је предамо што богатију и напреднију, категоричан је Рајић.
Када млади и образовани људи препознају вриједност наших пашњака и аутохтоних производа, пољопривреда престаје бити пуко преживљавање и постаје понос. Спајањем стручне визије и аутентичног духа Романије доказујемо да млади људи на селу нису прошлост, већ покретачи модерне производње. Земља памти труд, а Романијска кућа је доказ да се наши коријени могу претворити у свјетски признат бренд – уколико имамо храбрости да учимо и радимо.
Припремила: Жељана Радовић
